Policajac Marko, 32-godišnjak koji se i dalje borio sa tugom zbog gubitka supruge i male ćerke u požaru dve godine ranije, primio je jedne ledene februarske noći poziv koji mu je promenio život. Radio-veza je poslala jedinicu 47 u napuštene stanove pored reke zbog „žene koja ne daje znake života, prisutna i beba“, nakon što su komšije prijavile sate neprekidnog plača. Prateći snažan instinkt koji je nadjačao rutinu posla, Marko i njegov partner Luka požurili su na treći sprat. U zapuštenom stanu pronašli su veoma iscrpljenu ženu i četvoromesečnog dečaka, koji je nosio samo prljavu pelenu i drhtao od hladnoće i gladi, vrišteći iz sve snage.
Prizor napuštenog odojčeta srušio je Markove pažljivo građene zidove tuge. Odmah je skinuo jaknu, umotao promrzlu bebu u nju i naredio Luki da pozove hitnu pomoć i socijalnu službu, shvativši da je ovaj poziv u trenutku postao duboko ličan. Dok je beba halapljivo vukla mleko iz pronađene flašice, a njeni majušni prsti stezali Markovu košulju, policajac je shvatio da ne drži samo žrtvu; držao je „početak nečega za šta nije ni znao da mu je potrebno“. Nakon što je hitna pomoć odvezla majku – koja je patila od teške dehidracije i neuhranjenosti – Marko je insistirao da ostane sa bebom dok ne stigne socijalna služba, ne mogavši da izbaci iz glave sliku deteta koje je, samo nekoliko minuta ranije, vrištalo a niko mu nije dolazio.
Taj stisak bebine ruke ostao je Marku u sećanju, a kada je majka nestala iz bolnice bez traga, on je u tome video priliku za isceljenje. Doneo je veliku odluku da usvoji dečaka, rekavši da je to prva odluka godinama unazad koja mu je delovala ispravno. Nakon meseci razgovora i provera, dečak, kome je Marko dao ime Nikola, zvanično mu je predat u ruke. Marko se posvetio Nikolinom vaspitanju, gledajući ga kako izrasta u radoznalo, neustrašivo i pametno dete. Kada je Nikola sa šest godina otkrio gimnastiku, taj sport je postao njegova opsesija, a gledanje njegovih uspeha – do dostizanja nivoa državnog prvenstva sa 16 godina – ispunilo je Markov život radošću za koju je mislio da je zauvek izgubljena.
Međutim, njihova stabilna budućnost bila je poljuljana kada je Marko primio poziv sa nepoznatog broja. Žena sa druge strane se predstavila kao Sara, Nikolina biološka majka. Otkrila je da su je u bolnici spasili i da je provela 16 godina pokušavajući da se stabilizuje, posmatrajući sina iz daleka i štedeći novac kako bi ponovo izgradila život. Dve nedelje kasnije, Sara je došla kod njih. Kroz suze je objasnila da se srušila od gladi pokušavajući da zaštiti svoju bebu, a kada tada nije bila dovoljno jaka da ga traži nazad, pobegla je da bi prvo pronašla tlo pod nogama. Nikola je, nakon što je obradio šok, pogledao Marka i odlučno rekao: „Ovaj čovek mi je spasao život. Nije morao da me usvoji… On je moj otac“, čime je potvrdio da je ljubav izbor koji je Marko napravio.
Priča je doživela vrhunac mesec dana kasnije na Nikolinoj dodeli nagrada u srednjoj školi. Prilikom preuzimanja priznanja za najboljeg đaka-sportistu, Nikola je iskoristio trenutak da javno oda počast Marku. Pozvao je oca na binu, predao mu medalju i kroz suze izjavio: „Ova medalja predstavlja sav rad koji si uložio da bi me napravio onim što jesam. Ona pripada tebi.“ Cela sala je ustala uz ovacije, a Marko, gledajući Saru u gomili kojoj su oči bile pune suza, konačno je razumeo da gubitak može napraviti prostor za drugačije vrste ljubavi. Beba koju je spasao te hladne noći, zauzvrat je spasla njega, dokazujući da spasiti nekoga i biti spasen nisu uvek odvojeni činovi.