Tri nedelje nakon što se sa svojom porodicom – suprugom Ljiljom, osmogodišnjim sinom Reljom i njihovim dobermanom Brandom – preselio u novi kraj, narator Todor osetio je neobičan mir. Te mirne subote, dok je tražio pečurke u šumi iza njihove kućice, tišinu je prekinuo Reljin iznenadni nestanak među drvećem. Brandov oštar, uznemirujući lavež odveo je Todora i Ljilju do neočekivane čistine. Otkrili su malo, zapušteno groblje, obeleženo razbacanim spomenicima i osušenim buketima cveća. Relja ih je ubrzo pozvao do jednog specifičnog spomenika, uzbuđeno vičući da je pronašao „tatinu sliku“.
Todoru je srce stalo kada je pogledao dole. U kamen je bila utisnuta keramička fotografija njega kao četvorogodišnjeg dečaka, jasno prepoznatljiva sa izbledelog polaroida koji je još uvek čuvao. Datum „29. januar 1984.“ – njegov rođendan – bio je uklesan ispod fotografije. Zbunjen i potresen, Todor je pokušavao da shvati ovo jezivo prepoznavanje. Priznao je Ljilji da je usvojen nakon što je sa četiri godine ostavljen ispred kuće u plamenu, sa samo jednom porukom zakačenom za košulju na kojoj je pisalo: „Molim vas, čuvajte ovog dečaka. Ime mu je Todor.“ Ljilja je pretpostavila da je njihova selidba bila sudbina i prilika da otkrije svoju skrivenu prošlost.
Sledećeg dana, Todor je posetio lokalnu biblioteku i saznao da je porodica koja je živela povučeno u šumi blizu njihove kuće stradala u požaru pre mnogo godina. Uputili su ga kod gospođe Klare, starije žene koja je ceo život provela u tom mestu. Klara je odmah prepoznala Todora, dočekavši ga sa šokom i toplinom. Izrekla je potresno otkriće: Todor je imao brata blizanca koji se zvao Kosta. Klara je potvrdila da je požar odneo živote njegovih roditelja, Stojana i Mare, kao i Kostin život, iako Todorovo telo nikada nije pronađeno. Ova tragična priča objasnila je čudni spomenik koji je podigao njegov preživeli stric.
Klara je pokazala Todoru izbledeli novinski isečak iz 1988. godine: „Požar uništio porodičnu brvnaru – troje mrtvih, jedan nestao.“ Objasnila je da se, usled nedostatka stomatoloških kartona i uništenja medicinske dokumentacije, mlađi brat njegovog oca, Toma, vratio na imanje i postavio spomen-obeležja za sva četiri člana porodice, jer je odbijao da veruje da je Todor mrtav. Klara je poslala Todora kod Tome, i sledećeg jutra su Todor i Ljilja otišli tamo. Kada je Toma otvorio vrata, dugo je gledao u Todora, a zatim tiho potvrdio: „Izgledaš baš kao svoj otac,“ prepoznavši svog davno izgubljenog bratanca.
Toma je otkrio da se nadao i molio da je Todor dobro, gde god da je završio, i potvrdio je da je podizanje spomenika bilo čin vere kako bi se očuvalo sećanje. Todor je proveo popodne sa Tomom pregledajući kutije pocrnele od dima, gde je pronašao poluspaljenu rođendansku čestitku adresiranu na „Naše dečake“ i spaljenu žutu košulju – istu onu sa fotografije na spomeniku. Nedelju dana kasnije, Todor, Ljilja, Relja i Toma vratili su se na čistinu. Todor je kleknuo i položio čestitku na Kostin grob, odajući počast bratu blizancu koga nikada nije upoznao, razmišljajući o mogućnosti da je upravo Toma napisao onu poruku i sklonio ga od kuće kako bi ga spasio od tragedije.