Tri nedelje nakon razorne saobraćajne nesreće u kojoj je njihova desetogodišnja ćerka Tanja na mestu ostala mrtva, a njen suprug Dragan bio fizički i emotivno slomljen, Emina se borila da uopšte funkcioniše u svojoj „praznoj kući“. Tanjina soba bila je netaknuta, tihi oltar njenog izgubljenog života. Dragan je bio izjedan krivicom i retko je ustajao iz kreveta, mučen činjenicom da je preživeo nesreću koja je potpuno smrskala suvozačevu stranu gde je Tanja sedela. Emina se davila u tugi, stalno svesna odsustva Tanjinih stvari, uključujući i njen omiljeni jarkožuti džemper koji je policija zadržala kao dokazni materijal.
Jednog jutra, dok je sedela sama, skrhana bolom, Emina je čula očajničko, grozničavo grebanje na zadnjim vratima. Bio je to Baks, Tanjin verni mešanac zlatnog retrivera, koji se ponašao uznemireno na način na koji je to činio samo kada nešto zaista nije u redu. Kada je Emina otvorila vrata, Baks je stajao tu zadihan, a u ustima mu je bio mekani, poznati žuti materijal. Na Eminino zaprepašćenje, bio je to Tanjin džemper – potpuno isti onaj za koji je verovala da je u policiji. Baks je brzo spustio džemper pred njene noge, pogledao je svojim pametnim, prodornim očima, a zatim se naglo okrenuo i pojurio ka ogradi u dvorištu, primoravši Eminu da ga prati.
Baks je vodio zadihanu Eminu kroz rupu u ogradi, preko zapuštenog placa, sve do ulaza u stari, napušteni špajz. Unutra, skriven iza nekog zaboravljenog alata, Emina je pronašla „gneždo“ od mekane, poznate odeće: Tanjin duks, šal i njenu omiljenu vestu. Duboko u ovom improvizovanom krevetu ležala je mršava šarena mačka koja je ritmično prela, obmotana oko tri majušna, novorođena mačeta. Tada je Emina shvatila da žuti predmet koji je Baks nosio nije bio policijski dokaz; bio je to rezervni džemper na čije je postojanje potpuno zaboravila. Drugo saznanje bilo je još dublje: Tanja je nedeljama tajno dolazila ovamo, grejala i čuvala ovu malu porodicu lutalica, donoseći im sopstvenu odeću kao zaštitu.
Preplavljena ovim tajnim činom duboke dobrote, Emina je pala na kolena, shvativši da je to odjek Tanjine ljubavi koji je i dalje pulsirao u zaboravljenom špajzu. Mama-mačka, mirna i puna poverenja, nije se opirala dok ju je Emina milovala po krznu. Baks, očigledno ponosan što je završio Tanjin zadatak, gurkao je Eminu njuškom sve dok pažljivo nije podigla celu mačiju porodicu. Emina ih je sve odnela kući i napravila im ušuškano gnezdo u dnevnoj sobi. Kasnije te večeri, Dragan je sišao dole i zanemeo pred tim prizorom. Emina mu je objasnila Tanjinu tajnu i ispričala kako se njihova ćerka u tišini brinula o njima.
Dok je Emina govorila, duboka tama u Draganovim očima se malo povukla, ustupajući mesto krhkoj nadi. Kleknuo je pored svoje žene i nežno pomazio mače, šapućući: „Zaista je imala najveće srce.“ Taj trenutak bio je prekretnica. Zadržali su mačke, i svaki mali otkucaj srca u toj korpi postao je stalni, nežni podsetnik na Tanju. Emina je pronašla razlog da ustane, da se brine o životinjama i da im pevuši. Nekoliko noći kasnije, ušla je u Tanjinu sobu, uzela poluzavršenu narukvicu i konačno zaspala bez košmara. Tiha dobrota koju je Tanja ostavila za sobom pružila je njenim roditeljima put ka napred, znajući da čak i u ruševinama njihove tuge, ljubav i obećanje novog života pronalaze način da ostanu.