Kao kardiohirurg, prvi put sam sreo Pavla kada je imao samo šest godina – bio je to mali, vaspitan dečak sa kritičnom urođenom srčanom manom. Nakon uspešne operacije koja mu je spasila život, bio sam užasnut kada sam saznao da su Pavlovi roditelji nestali; potpisali su formulare za otpust i ostavili ga samog u bolnici. Hladno saznanje o njihovom napuštanju – bilo iz straha, dugova ili zato što su bili „slomljeni ljudi“ – bilo je šokantno. Te noći sam sve ispričao svojoj ženi, Jeleni. Ona je prepoznala Pavlov očaj kroz naše sopstvene godine neuspešnih pokušaja da dobijemo dete i predložila je da ga posetimo. Na to napuštanje nije gledala kao na tragediju, već kao na drugačiji put do porodice koju smo oduvek želeli, rekavši: „Možda je baš tako suđeno.“
Naše posete su brzo dovele do surovog, ali neophodnog procesa usvajanja. Prve nedelje su bile izazovne; Pavle je spavao sklupčan na podu pored svog kreveta i zvao nas „doktore“ i „gospođo“, prestravljen od bliskosti koja bi mogla prethoditi ponovnom napuštanju. Preokret je dolazio postepeno: prvo kada mu je u bunilu zbog temperature skliznulo „mama“, a Jelena ga je uverila da nikada ne treba da se izvinjava što nekoga voli; a kasnije, kada je nakon pada sa bicikla viknuo „tata“, dok mu se celo telo opustilo od olakšanja jer sam samo kleknuo pored njega. Odgajali smo Pavla sa nepokolebljivim strpljenjem, i on je izrastao u promišljenog, odlučnog mladog čoveka koji je odabrao medicinu i specijalizovao dečiju hirurgiju u našoj bolnici.
Dvadeset pet godina kasnije, Pavle je bio moj kolega i pripremao se za operaciju rame uz rame sa mnom. Naš profesionalni život bio je uzdrman kada sam primio hitan poziv: Jelena je bila u urgentnom centru nakon saobraćajne nesreće. Požurili smo kod nje i našli je svesnu, ali u modricama. Medicinska sestra nas je obavestila da je jedna žena, koja je izgledala bolno poznato i živela na ulici, izvukla Jelenu iz vozila i spasila joj život. Dok je Pavle stajao pored Jeleninog kreveta, oči te žene su skliznule ka operacionom ožiljku na njegovom vratu.
Ženi je zastao dah i šapnula je njegovo ime: „PAVLE?!“ Boja je nestala sa Pavlovog lica. Žena je odmah priznala: bila je to njegova biološka majka koja ga je ostavila pre 25 godina. Objasnila je da je otac pobegao zbog ogromnih bolničkih dugova, a ona je ostavila Pavla jer je verovala da će mu neko sa više mogućnosti pružiti život kakav ona nije mogla. Pavle je stajao drhteći, boreći se sa traumom iz prošlosti i realnošću sadašnjosti. Kroz suze je odao priznanje njenoj žrtvi što ga je prvobitno spasila, ali je odlučno rekao: „Meni ne treba majka… ja je već imam.“ Ipak, u znak zahvalnosti što je upravo spasila Jelenin život, polako je pružio ruke u komplikovan i bolan zagrljaj.
Žena, predstavljena kao Suzana, priznala je da je mislila na Pavla svakog dana. Objasnila je da živi u kolima i da se zaustavila na mestu nesreće samo zato što nije mogla da pobegne i drugi put. Jelena, iako u modricama, ali uvek najjača osoba u porodici, insistirala je da pomognu Suzani da pronađe smeštaj i medicinsku negu, otelotvorujući veru da prošlost ne sme da određuje budućnost. Za taj porodični praznik, postavili su dodatno mesto za Suzanu. Pavle je tiho spustio svog starog plišanog dinosaurusa ispred njenog tanjira. Kada je Jelena nazdravila „drugim šansama“, Pavle je dodao: „I ljudima koji odluče da ostanu,“ čime je potvrdio moć praštanja i milosti. Hirurg je shvatio da nisu samo spasili Pavlovo srce dva puta – jednom skalpelom, a jednom ljubavlju – već da je Pavle spasio sve njih na najneočekivaniji način, vrativši biološku majku u njihov život kroz neverovatan čin karme.