Luka (18) je odrastao uz nadimak „đubretarkino dete” – surov naziv koji je potekao od posla njegove majke u komunalnom preduzeću. Njegova majka je bila primorana da napusti medicinsku školu i prihvati težak posao u ranim jutarnjim satima nakon što je Lukin otac stradao u tragičnoj nesreći na gradilištu, ostavivši je u dugovima i bolničkim računima.
Luka je vodio dvostruki život: u školi je godinama trpeo ponižavajuće vršnjačko nasilje – od dece koja su zapušila nos do lažnih zvukova povraćanja – što ga je primoravalo da ruča sam i da se pretvara da ne vidi kamion svoje majke. Kod kuće je svakodnevno lagao, govoreći majci da je popularan i srećan, odlučan da je poštedi bola koji bi izazvala istina o njegovoj patnji, pogotovo zato što mu je ona stalno govorila da je on „najpametniji dečak na svetu”.
Luka je svu svoju koncentraciju usmerio na učenje, koristeći obrazovanje kao svoj plan za beg. Sate je provodio u biblioteci, proučavajući naprednu matematiku i fiziku, odlučan da majčina žrtva dobije smisao. Njegov put se promenio u trećem razredu srednje škole kada je njegov nastavnik matematike, nastavnik Antić, primetio da Luka rešava zadatke sa fakultetskog nivoa. Nastavnik Antić mu je postao nezvanični trener i mentor, uveravajući Luku da su njegove ambicije opravdane bez obzira na materijalno stanje. Podsticao je Luku da konkuriše na najbolje tehničke fakultete, odbacujući Lukine strahove o troškovima rečima: „Tvoj poštanski broj nije tvoj zatvor.”
U tajnoj saradnji sa nastavnikom Antićem, Luka se prijavio na prestižni inženjerski institut. Njegov prvobitni, generički esej nastavnik je odbio, insistirajući na tome da Luka napiše istinu o svom životu. Luka je tada sastavio sirov, emotivan esej o alarmima u 4 sata ujutru, mirisu dizela i varikine, praznim očevim čizmama, majčinoj žrtvi i lažima koje joj je govorio da bi je zaštitio. Mejl sa prihvatanjem stigao je jednog utorka: puna stipendija, pokriveni troškovi smeštaja i studentski posao. Luka je tiho proslavio sa majkom, rekavši joj samo da ima „dobre vesti” sa fakulteta, odlučivši da potpuno otkrivanje sačuva za dan dodele diploma.
Na dan dodele, Luka je izašao na binu kao đak generacije. Govor je započeo šokantnim priznanjem: „Moja majka je godinama odnosila vaše smeće, i mnogi od vas me znaju kao ‘đubretarkino dete’.” U sali je zavladao muk dok je smireno opisivao maltretiranje koje je trpeo godinama, što je zaprepastilo njegove vršnjake, ali najviše njegovu majku koja o tome nije imala pojma. Zatim se zahvalio nastavniku Antiću što je video dalje od njegovog prezimena.
Okrenuo se ka majci, koja je plakala na tribinama, i izvukao presavijeno pismo o prijemu na fakultet. „Mislila si da te posao odnošenja smeća čini manje vrednom. Ali sve što sam postigao izgrađeno je na tome što si ti ustajala u 3:30 ujutru. Od jeseni krećem na jedan od najboljih inženjerskih instituta u zemlji sa punom stipendijom.”
Sala je eksplodirala uz stajaće ovacije, dok je njegova majka vrištala od ponosa. Luka je završio govor poručivši vršnjacima da poslovi njihovih roditelja – bilo da čiste, voze ili prenose teret – ne definišu njihovu vrednost, i pozvao ih je da poštuju vredne ljude. Nakon ceremonije, majka mu se kroz suze izvinjavala što nije znala kroz šta prolazi, ali Luka ju je uverio da je samo pokušavao da je zaštiti.
Te večeri, dok je sedeo sa diplomom i pismom o stipendiji, Luka je shvatio da se blagi miris majčine uniforme više ne oseća kao sramota, već kao čast. I dalje je bio „đubretarkino dete”, ali je sada ta titula bila simbol teško stečenog uspeha.