Uvek sam mislila da će planiranje venčanja sa čovekom koga volim biti najsrećnije poglavlje mog života, ali nisam mogla ni da zamislim da će njegova majka prisvojiti čitav događaj i poniziti moje roditelje pred punom salom stranaca. Nikola i ja smo sanjali o jednostavnoj, intimnoj proslavi – u nekoj ušuškanoj vinariji, uz rukom pisane zavete i teglice domaćeg džema koje je moja mama spremila kao poklone za goste – nešto što liči na nas. Međutim, onog trenutka kada je Zorica saznala za naše planove, tretirala ih je kao sramotu. Opsednuta tuđim mišljenjem i u strahu od toga šta će reći njen krug prijatelja, preuzela je sve: restoran, meni, listu gostiju, čak i bend. Svaki put kada bismo se usprotivili, prekinula bi nas svojom omiljenom rečenicom: „Već je plaćeno“, kao da joj je novac davao pravo na naš dan.
Na veče venčanja, svečana sala je blistala kao da je u pitanju gala prijem, ispunjena doteranim strancima, dok su moji roditelji tiho sedeli za udaljenim stolom, nervozni, ali ponosni. Dali su koliko su mogli – mama je satima ručno pravila ukrase, tata je napisao dirljiv govor – i njihova ljubav nam je bila dovoljna. Ali Zorici nije bila. Tokom svog govora, pokazala je svoje pravo lice kada je uz podrugljiv osmeh rekla da je „sramota kada se ljudi pojave na svadbi za koju nisu platili ni dinara“, gledajući pravo u moje roditelje. Prostorija se zaledila, a njene reči su ostale da vise u vazduhu kao otrov. Moj otac je ustao sa tihim dostojanstvom i rekao: „Ako nismo dobrodošli, otići ćemo“, i moji roditelji su napustili moje venčanje, boreći se da ne zaplaču.
Još uvek sam bila u šoku kada je Nikola odjednom prišao mikrofonu, vilice stegnute od besa. „Ako idu oni, idemo i mi“, objavio je pred zaprepašćenom salom. Gosti su šaputali, nesigurni šta da rade, dok polako – jedan po jedan – nisu počeli da ustaju oni koji nas zaista vole i krenuli za nama napolje. Završili smo u maloj lokalnoj kafani, mestu gde smo oduvek išli kada nam je potrebna uteha. Još uvek u venčanici, okružena porodicom, rasparenim šoljama i domaćim kolačima, konačno sam mogla da izdahnem. Moj otac je tamo održao svoj govor, glasom koji je podrhtavao, ali bio čvrst. To nije bilo venčanje koje je Zorica platila – to je bilo venčanje koje je mirisalo na dom.
Mesecima se Zorica nije javljala. Kada se konačno pojavila sa kutijom kolača i usiljenim osmehom, ponudila je bledu ispriku, nazivajući svoje ponašanje „stvarima koje su se otele kontroli“. Nikada nije zaista priznala bol koji je nanela, niti izgovorila reči koje su važne. Ali Nikola i ja smo već postavili granice – prave granice. Pustili smo je nazad u život, ali samo pod našim uslovima. Zvala bi pre nego što dođe, prestala je da se hvali novcem i držala se po strani. Izgubila je svetla pozornice za koja se grčevito držala, i u tom gubitku promenila se tek toliko da možemo da koegzistiramo, ali ne dovoljno da postane druga osoba.
Na kraju sam shvatila da mi nije bilo potrebno savršeno izvinjenje da bih nastavila dalje. Trebao mi je mir – i našli smo ga. Moji roditelji su dolazili svake nedelje, ispunjavajući naš dom toplinom, pričama i pitom od borovnica. Jedne večeri sam zatekla Nikolu kako nežno drži jedan od maminog ručno rađenog ukrasa i šapuće: „Ovo je prava porodica.“ I bio je u pravu. Ljubavi ne trebaju kristalni lusteri ni luksuzni restorani. Trebaju joj dvoje ljudi spremnih da stanu jedno uz drugo kada je to zaista važno. Zato, ako neko pokuša da postidi ljude koji su te odgajali ljubavlju umesto novcem, postaraj se da osoba pored tebe bude dovoljno hrabra da uzme mikrofon.