Policajac Marko (32) i dalje je tugovao zbog gubitka supruge i male ćerke u požaru dve godine ranije, kada je jedne ledene februarske noći pozvan na intervenciju u naselje kraj reke. Prijava je stigla zbog žene u besvesnom stanju i bebe koja je satima plakala u napuštenoj zgradi. Unutra, Marko je pronašao ženu na ivici kolapsa, ali što je još važnije, četvoromesečnog dečaka koji je na sebi imao samo prljavu pelenu i teško patio od hladnoće i gladi. U tom trenutku, Markovo srce, očvrslo od tuge, napuklo je, a poziv je postao ličan; skinuo je svoju jaknu, utešio bebu i osetio da je držanje tog deteta „početak nečega“ što mu je očajnički trebalo.
Nakon što je majka prebačena u bolnicu (da bi kasnije nestala bez traga), Marko nije mogao da zaboravi sliku sitne bebine ruke koja je stezala njegovu košulju. Proveo je naredne dane opčinjen licem deteta, shvativši da je dečak potpuno napušten. Nedelju dana kasnije, započeo je papire za usvajanje, vođen instinktom i osećajem da je to njegov put ka isceljenju. Proces je trajao mesecima, ali onog dana kada je dečaku zvanično dao ime Jakov i držao ga u naručju kao svog sina, Marko je osetio nalet nade kakav nije poznao od tragedije. To ga je transformisalo iz policajca koji tuguje u oca sa budućnošću.
Godine su prolazile prelepo, dok je Marko podizao Jakova kao samohrani otac, oslanjajući se na dadilju i balansirajući između dugih smena. Jakov je izrastao u pametno, radoznalo i neustrašivo dete koje je u šestoj godini otkrilo ljubav prema gimnastici, koja je postala njegova opsesija i izvor neizmerne radosti. Jakov se isticao, a treneri su već pominjali državna prvenstva i stipendije. Njih dvojica su izgradili stabilan život, smejući se više nego što su brinuli, sve dok se šesnaest godina nakon njihovog prvog susreta nije podigla tiha oluja: poziv žene po imenu Sara, Jakovljeve biološke majke.
Sara, koja nimalo nije ličila na ženu iz napuštene zgrade, objasnila je da je preživela, provela godine pokušavajući da stane na noge i da je svog sina posmatrala iz daljine. Marko je pristao na susret, a dok je Sara objašnjavala očajne okolnosti koje su je primorale da pobegne iz bolnice nakon porođaja, Jakov je procesuirao ove šokantne vesti. Ipak, brzo je pogledao u Marka i naglasio da, iako Sari oprašta, čovek koji mu je spasao život, usvojio ga i bio tu za njega u svemu, jeste njegov jedini otac. Dogovorili su se da se povremeno viđaju, čime su potvrdili da se njihov odnos zasniva na izboru, a ne na biologiji.
Priča je doživela vrhunac na Jakovljevoj dodeli nagrada u srednjoj školi. Nakon što je primio priznanje za najboljeg đaka-sportistu, Jakov je pozvao Marka na binu. U snažnom, suznom trenutku, javno je zahvalio svom ocu što ga je spasao, odgajio i pokazao mu kako izgleda bezuslovna ljubav, uručivši Marku svoju medalju. Ovaj gest je potvrdio da je njihova veza neraskidiva. Marko je shvatio da gubitak ponekad stvara neophodan prostor za nove vrste ljubavi i da osoba koju pokušavate da spasete može, zauzvrat, postati osoba koja spasava vas, dokazujući da je život „istovremeno brutalan i prelep“.