Pripovedačica, Lana, imala je šest godina kada su joj roditelji poginuli u nesreći koju je izazvao pijani vozač. Suočen sa užasom mogućeg smeštaja u hraniteljsku porodicu, njen deka, tada star 65 godina, odmah ju je uzeo i postao njen jedini staratelj i heroj. Odrekao se svoje sobe, naučio da joj plete kosu i posvetio joj život, što je inspirisalo njenu ambiciju: da postane socijalna radnica i spašava decu, baš kao što je on spasao nju. Međutim, kako je Lana odrastala, postajala je sve frustriranija i ogorčenija zbog stalne dedine rečenice: „To ne možemo da priuštimo, dušo.“ Ovaj uočeni nedostatak značio je nošenje tuđe odeće, staru tehnologiju i život stalnih finansijskih ograničenja, što je Lana tumačila kao dokaz da je dedino obećanje – da može biti sve što želi – bila laž.
Ovu gorčinu zamenio je mučan strah kada se deka, koji je već imao zdravstvenih problema, teško razboleo. Bez novca za negovateljicu, Lana je žonglirala svojim poslednjim ispitima sa fakulteta sa stalnom negom, osećajući kako panika raste sa svakim znakom njegovog propadanja i očajnički se brinući za svoju neizvesnu budućnost. Neposredno pre nego što je umro, deka je pokušao da joj kaže nešto važno, ali Lana, dajući prednost njegovom miru, rekla mu je da će razgovarati „kasnije“ — trenutak koji nikada nije došao. Nakon njegove smrti, Lana je ostala sama, preplavljena računima i suočena sa strašnom perspektivom prodaje kuće da bi preživela, zaključujući da je bio previše ponosan da traži pomoć i da sada mora da plati krajnju cenu za njegovo siromaštvo.
Dve nedelje nakon sahrane, Lana je primila misteriozan poziv od bankarske službenice, gospođe Ranđelović, koja je objasnila da deka „nije bio onaj za koga ga [je] smatrala“. Lana se, strahujući od masovnog duga, uputila u banku, ali gospođa Ranđelović ju je brzo ispravila, objašnjavajući da je deka zapravo bio jedan od najposvećenijih štediša koje je ikada poznavala. Otkrivena je zapanjujuća istina: deka je namerno živeo skromno punih 18 godina, uspostavivši strogo ograničeni obrazovni fond (trust) na Lanino ime ubrzo nakon što ju je uzeo. Svako «To ne možemo da priuštimo» je, u stvari, bio svestan čin žrtvovanja, štednje novca da bi se izgradio njen san.
Gospođa Ranđelović je Lani predala pismo koje je deka napisao nekoliko meseci ranije. U poruci se izvinio što je morao tako često da kaže „ne“, objašnjavajući da je nedostatak bio neophodan da bi se osiguralo da ona može da ostvari svoj san da postane socijalna radnica i spašava decu. Potvrdio je da je kuća isplaćena i da trust sadrži dovoljno sredstava da pokrije četiri pune godine školarine, smeštaja, hrane i izdašnog džeparca na bilo kom državnom univerzitetu. Čitajući poruku, Lana se slomila u kancelariji, shvatajući pravu veličinu njegove ljubavi i žrtve.
Sa finansijskim teretom skinutim i njenom budućnošću osiguranom njegovim dubokim činom posvećenosti, Lana je odabrala najbolji program socijalnog rada u državi i brzo je primljena. Iste večeri stajala je na tremu, gledala u zvezde i šapnula zakletvu svom preminulom deki: „Sve ću ih spasiti, baš kao što si ti spasao mene.“ Lana je shvatila da je „laž nedostatka“ bio najveći čin ljubavi koji je ikada poznavala, i sada je bila odlučna da živi život dostojan njegove monumentalne žrtve i nepokolebljivog herojstva.