Pripovedač, samohrani otac, priča o izazovima samostalnog odgajanja svoje četvorogodišnje ćerke Katarine, nakon što ih je njegova bivša žena napustila. Tri meseca ranije, upoznao je Lidiju, toplu i privlačnu ženu, sa kojom je brzo započeo vezu i pridobio Katarinino odobrenje. Priča se usmerava na njihovu prvu posetu Lidijinom stanu radi večere i filmske večeri, što je značajan korak u njihovoj vezi u nastajanju. Stan je bio udoban i privlačan, a Lidija je brzo zaokupila Katarinu ponudivši joj staru konzolu za video-igre u svojoj sobi, gest koji je u početku ispunio oca nadom za njihovu povezanost.
Veče je poprimilo iznenadan, alarmantan obrt kada se Katarina ponovo pojavila na ulazu u kuhinju, bleda i drhtava. Povukla je oca u stranu i šapnula uplašeno da je videla «glave u njenom ormanu», insistirajući da su to «prave glave» i da je Lidija «zla». Ne mogavši da odbaci sirovi užas u glasu svoje ćerke, otac je brzo smislio izgovor da je Katarini pozlilo, naglo prekinuo sastanak i požurio s njima iz stana. Uprkos apsurdnosti Katarinine tvrdnje, njen strah je bio toliko dubok da je očeva zabrinutost navela da Katarinu odveze kući svojoj majci i odmah se vrati Lidijinom stanu da istraži.
Vrativši se kod Lidije, otac je izmislio tanak izgovor da mora da odigra staru video-konzolu kako bi se opustio, i nervozno je ušao u njenu sobu. Sa srcem koje je lupalo, otvorio je vrata ormana i suočio se sa prizorom četiri «glave». Posegnuo je i otkrio da su strašni predmeti samo maske za Noć veštica – jedna obojena kao klovn, druga umotana u tkaninu – napravljene od meke gume. Intenzivno olakšanje odmah je zamenio talas krivice zbog njegovog nepoverenja i narušavanja Lidijine privatnosti.
Otac je priznao Lidiji svoje postupke, objasnio Katarinin iskreni strah i priznao da je pogledao u orman kako bi osigurao sigurnost svoje ćerke. Iako je u prvom trenutku bila zapanjena i povređena zbog narušavanja poverenja, Lidija je brzo razumela situaciju, a njena prvobitna frustracija se pretvorila u zabrinutu veselost. Izvinila se što nije razmišljala o tome kako bi maske mogle da deluju na dete i odmah predložila plan da pomogne Katarini da prevaziđe svoj strah pokazujući joj stvarnost «glava».
Sutradan, Lidija je posetila Katarinu, koja se skrivala iza kauča, i nežno započela sesiju terapije izlaganja. Lidija je stavila smešnu masku, pokazala Katarini da je to samo guma, a ne prava glava, i ohrabrila je da je dodirne. Katarinin strah se pretvorio u radoznalost, a zatim u kikotanje, kada je shvatila da je maska «mekana» i bezopasna. Otac je shvatio da ih je potencijalno razarajući trenutak za vezu umesto toga zbližio, izgrađen na iskrenosti, poverenju i trenutku prave ranjivosti. Mesecima kasnije, otac razmišlja o njihovoj novoj porodičnoj dinamici i primećuje da Katarina sada srećno zove Lidiju «Mama Lidija», što je dokaz kako je njihova veza ojačana prevazilaženjem trenutka dečijeg užasa.