Pripovedačica, medicinska sestra Milica, prisustvovala je sahrani svoje bake Ksenije, zajedno sa svojim otuđenim, pohlepnim rođacima koji su bili prisutni samo zbog nade u nasledstvo. Ksenija, imućna, ali tvrdoglava žena, uvek je insistirala da svako svoj uspeh postigne nezavisno, nikada nije davala novac, ali se pobrinula da svako dobije obrazovanje. Poslednjih šest meseci Ksenijinog života, Milica se uselila da brine o njoj, podnoseći fizički i finansijski teret bez posebne finansijske pomoći od svoje bake. Ovaj čin istinske lojalnosti izdvojio ju je od ostatka porodice, koji su brzo kritikovali njenu karijeru medicinske sestre i ignorisali je tokom čitanja testamenta.
Porodica se okupila u Ksenijinoj kući, a advokat, gospodin Jovanović, brzo je bacio bombu: Niko neće dobiti nasledstvo. Pohlepni rođaci su prasnuli u besno neverovanje, nazivajući Kseniju «starom vešticom». Konfrontacija je eskalirala kada je Ksenijin pas, Beka, zalajala, što je navelo Miličinu majku i ujaka Jovu da hladnokrvno predlože da se pas uspava, jer je stara i neželjena. Milica, vođena ljubavlju prema Beki i ogorčenjem zbog okrutnosti svojih rođaka, izjavila je da će preuzeti psa, iako njen ugovor o zakupu nije dozvoljavao kućne ljubimce i morala je da plaća veću kiriju, čime je efektivno nasledila samo psa.
Nakon što je gospodin Jovanović primorao besne rođake da napuste kuću, Milica je odvezla Beku nazad u svoj stan. Ubrzo nakon toga, Miličina majka ju je besno suočila, optužujući je da je tajno nasledila sve i zahtevajući novac. Milica je insistirala da je nasledila samo Beku, u šta njena majka nije htela da poveruje. Dok je kasnije tešila psa, Milica je primetila urezanu adresu i broj 153 na Bekinoj ogrlici, sa malim ključem skrivenim u privesku, što ju je odvelo do sefa na železničkoj stanici.
Kod sefa je Milica pronašla fasciklu sa natpisom «Za Milicu», koja je sadržala poruku njene bake i zvaničan testament. Ksenijina poruka je otkrila njenu poslednju želju: Celokupno bogatstvo je bilo vezano za uslov da se pronađe «osoba čistog srca» koja bi se brinula o Beki, i bila je sigurna da će ta osoba biti Milica. Pre nego što je Milica stigla da reaguje na iznenađujuću vest da je ona jedini naslednik, njena majka i ujak Jova – koji su unajmili privatnog detektiva da prati Milicu – pojavili su se i tražili testament. Gospodin Jovanović je stigao taman na vreme, alarmiran senzorom kada je sef otvoren, i potvrdio da bogatstvo pripada Milici, jer je prihvatila Beku pod uslovom lojalnosti, a ne pohlepe.
Gospodin Jovanović je odlučno odbacio preostale zahteve rođaka, naglašavajući da je Ksenija želela da njen novac ode dobroj osobi, koja bi ga koristila za dobra dela. Milica je prihvatila nasledstvo, shvatajući pravu nameru svoje bake, i obavestila gospodina Jovanovića da namerava da veliki deo novca donira bolnici u kojoj je radila. Ovaj poslednji čin nesebičnosti dokazao je Ksenijino poverenje u Miličinu čestitost i osigurao da njeno nasleđe podrži ljubaznost i lojalnost, a ne pohlepu njene nezahvalne porodice.