Narator, Evelina, 64-godišnja baka, neočekivano odgaja svog sada osmogodišnjeg unuka Bena, nakon što su njena ćerka i zet poginuli u saobraćajnoj nesreći godinu dana ranije. Ben je ušao u njihove živote putem usvajanja četiri godine ranije, okončavši decenijama dugu, srceparajuću agoniju čekanja Evelinine ćerke. Uprkos bolu žalosti i fizičkom opterećenju starenja sa fiksnim prihodom, Evelina nastavlja, prodaje proizvode i plete kako bi sastavila kraj s krajem, posvećujući svoj život osiguravanju da Ben dobije svu ljubav koju je izgubio, verujući da se njihova veza sastoji «kroz nešto dublje» od krvi.
Izazovi njihovog života postali su očigledni tokom malog izleta nakon Benovog pregleda kod zubara. Evelina je odvela Bena u elegantan kafić da ispuni obećanje za poslasticu sa toplom čokoladom, ali njihov miran trenutak uništen je nepristojnim komentarima mušterije koja je osudila Benovo prisustvo i ponašanje. Situacija se pogoršala kada je konobarica, identifikovana kao Tina, prišla Evelini i ljubazno, ali jasno, zamolila je da ode, implicirajući da oni «ne pripadaju takvim mestima». Iako povređena i ljuta, Evelina je bila spremna da ode kako bi poštedela Bena daljeg sramoćenja, ali se mali dečak iznenada usprotivio, fiksiran na nešto iza nje.
Ben je zurio u lice konobarice, posebno u sićušni smeđi mladež ispod njenog oka, koji se tačno podudarao sa njegovim po boji, obliku i položaju. Prepoznavši upadljivu sličnost, Evelinino srce je počelo da lupa od sumnje i prepoznavanja. Kada ih je Tina ispratila napolje da se izvini, baka je iskoristila priliku da suptilno pomene sličnost mladeža. Tina, vidno potresena i čuvajući moćnu tajnu, postavila je zatim kritično, ciljano pitanje: Da li je Ben njen biološki unuk?
Evelina je potvrdila da je Ben usvojen i da su mu roditelji preminuli, nakon čega se Tina emotivno slomila, potvrđujući Evelinine iznenadne sumnje. Tina je otkrila da je ona Benova biološka majka, jer ga je na njegov rođendan, 11. septembra, sa 19 godina, dala na usvajanje zbog nedostatka novca i podrške – odluka zbog koje se odmah pokajala. Tokom sledeće dve godine, Tina je postepeno postala stalno, ljubavno prisustvo u Benovom životu, počevši od nedeljnih poseta kafiću, a kasnije dolaskom kod njih kući, donošenjem malih poklona i popunjavanjem praznine ljubavi koja je nastala gubitkom njegovih usvojitelja.
Na kraju, nakon što je Ben pitao da li je Tina njegova «prava mama«, osećajući snažnu, nežnu vezu, Evelina i Tina su uplakane odlučile da mu kažu istinu. Benova reakcija nije bio šok, već potvrda, srećno šapućući: «Znao sam.» Pomirenje je kulminiralo snažnim trenutkom u kafiću, kada je Ben potrčao ka Tini i pozdravio je radosnim, šapnutim «Zdravo, mama«. Iako Evelina i dalje boli gubitak ćerke, ona pronalazi mir u saznanju da Ben sada ima svu ljubav sveta i prihvata ovu novu, složenu porodicu, izgrađenu na ljubaznosti, sudbini i neraskidivoj majčinskoj vezi.