Narator, Erić, je nakon što je u sedmoj godini izgubio majku, pronašao svoje uporište u svetu u baki Juni. Ona je bila njegova surogat majka, najbolja prijateljica i stalna podrška, pružajući utehu, životne veštine i beskrajnu podršku. Ova rutina puna ljubavi dovedena je u pitanje kada se njegov otac oženio Karlom kada je Erić imao deset godina. Karla je bila opsednuta izgledom, dizajnerskom odećom i «uzdizanjem» porodičnog imidža, i odmah je pokazala prezir prema Juni. Uprkos Juninim naporima da je dočeka – čak joj je poklonila složen, ručno rađen jorgan – Karla je gunđala na njeno prisustvo i počela da kritikuje Erićevu vezu sa bakom, optužujući Junu da ga razmazuje, i nazivajući njenu obližnju kuću «ona koja ga vuče na dole».
Kada je Erić ušao u završnu godinu srednje škole, Karline javne težnje da izgleda kao savršena maćeha su se pojačale, iako je u privatnom životu ostala hladna i neprijatna. Erić, kome se gadila površna društvena ideja mature, nije imao nameru da ide, sve dok jedne večeri nije gledao stari film iz 1950-ih sa bakom Junom. Tiho mu je priznala da nikada nije otišla na svoju maturu jer je morala da radi, otkrivajući malu, skrivenu tugu. Za Erića je to bila trenutna odluka. Nagnuo se napred i rekao joj sa potpunom iskrenošću: «Pa, ići ćeš na moju. Budi moja pratnja. Ti si jedina osoba sa kojom želim da idem, u svakom slučaju.» Junine trenutne suze zahvalnosti potvrdile su dubinu tog momenta.
Erić je svom ocu i Karli obznanio svoj plan za večerom sledeće večeri, a Karla je eksplodirala. Gledala ga je kao da je lud, zahtevajući da zna da li je «poludeo», uokvirujući odluku kao ličnu uvredu njenih žrtava. «Ja sam tvoja majka otkako ti je bilo 10 godina, Eriću. Odrekla sam se svoje slobode da bih te odgajala,» besno je tvrdila. Ta laž je bila Erićeva prelomna tačka. Izleteo je, gledajući je pravo u oči: «Nisi me ti odgajala. Baka jeste. Ti se nisi pojavila za mene do dana današnjeg.» Karla, pocrvenela od besa, udarila je dlanom o sto, proglasivši čitav plan «sramotnim» i «šalom», ali Erić je ostao pri svome, prekinuvši raspravu i izletevši iz kuće.
U nedeljama koje su usledile, baka Juna, sekući kupone i još uvek radeći smene u restoranu, s ljubavlju je izvadila svoju staru šivaću mašinu da sašije svoju haljinu. Bila je to prelepa, nežna, plava satenska haljina sa čipkom na rukavima, za čiju joj je izradu trebalo nekoliko nedelja. Obešala ju je u Erićev ormar noć pre mature, ali sledećeg popodneva, njen vrisak je naterao Erića da dotrči. Haljina je bila brutalno isečena na trake, čipka je bila nepovratno pocepana. Karla se pojavila sa isceniranim izrazom šoka, negirajući delo i sugerišući da ju je Juna «slučajno sama pocepala». Prizor June, koja se tresla i bila spremna da odustane i ostane kod kuće, rasplamsao je Erićev poslednji bes. Odmah je nazvao svog prijatelja Dylana, nabavio pozajmljenu ponoćno plavu haljinu, i uz pomoć svojih prijatelja, uspešno su pripremili Junu za njeno dugo odlagano veče.
Kada su Erić i baka Juna ušli u fiskulturnu salu, soba je izbila u aplauz. Juna je bila graciozna i radosna, i u savršenom preokretu sudbine, osvojila je titulu «Kraljice Maturske Večeri» sa ogromnom većinom. Veče je bilo savršeno, sve dok nije stigla Karla, sikćući da Erić pravi «spektakl» od porodice. Juna joj se tiho suprotstavila, izgovarajući tiho završnu reč: «Ti i dalje misliš da ljubaznost znači da sam slaba. Zato nikada nećeš razumeti šta je prava ljubav.» Poslednja zavesa je pala kada su se vratili kući. Otac je pronašao Karlin telefon i otkrio njene nepročitane tekstualne poruke koje su potvrđivale da je namerno uništila haljinu i rugala se njegovoj majci. Njegovo shvatanje je bilo brzo i odlučno: «Biram osnovnu ljudsku pristojnost. Odlazi. Ne vraćaj se dok ne odlučim da li uopšte želim ponovo da te vidim.» Odlaskom Karle, mala, voljena jedinica Erića, njegovog oca i bake June, konačno je bila kompletna, sa potvrđenim njihovim pravim vezama.