Mark i Mia su očajnički pokušavali da podare svojoj 14-godišnjoj ćerki Sari brata ili sestru, ali nakon nekoliko pobačaja rečeno im je da to nije moguće. Uprkos njihovom blagom objašnjenju, Sara nikada nije prestala da se noću moli za brata ili sestru, čeznući za bebom koju bi mogla da voli. Njihov život je bio skroman, ispunjen smehom, ali su stalno bili tanki sa novcem, jer je Mark radio na održavanju, a Mia je predavala likovnu umetnost. Jednog jesenjeg popodneva, Mijin život se nepovratno promenio kada je Sara uletela kroz ulazna vrata, bledog lica i držeći stara dečja kolica. U njima su ležale dve sićušne, napuštene novorođene bebe – blizanci. Sara, uverena da su oni odgovor na njene molitve, preklinjala je roditelje da ih ne daju, pokazujući ishitrenu, očajničku poruku u kojoj je pisalo da se bebe zovu Gabriel i Grace i da ih biološka majka, 18-godišnja devojka po imenu Suzana, nije mogla zadržati.
Neposredna posledica bio je niz zbunjujućih zvaničnih poseta policije i ljubazne socijalne radnice, Gospođe Popović, koja je utvrdila da su bebe zdrave i najavila da će biti smeštene u hraniteljsku porodicu još iste noći. Kada je Sara to čula, slomila se i vrištala da joj Gospođa Popović ne može uzeti bebe jer ih je «Bog poslao meni!» Suočeni sa Sarinom žestokom vezanošću i nemogućom čežnjom u očima svoje ćerke, Mark i Mia su se pogledali i znali da ne mogu da ih puste. Ubedili su socijalnu radnicu da dozvoli blizancima da ostanu samo jednu noć. Ta noć haotičnih priprema – pozajmljeni kreveci, nabavka formule i Sara koja šapuće uspavanke – odredila je tok njihove budućnosti. Kada se nije pojavila biološka porodica, prvobitni hitni smeštaj je na kraju postao trajan, i šest meseci kasnije, Gabriel i Grace su zakonski postali njihovi.
Život je postao «prelep, haotičan» čin balansiranja, pri čemu su Mark i Mia udvostručili svoje smene kako bi pokrili rastuće troškove pelena i bebi hrane. Ipak, njihov mali dom je bio ispunjen ljubavlju. Otprilike na prvi rođendan blizanaca, počeo je čudan fenomen: male, anonimne koverte koje su sadržavale gotovinu ili poklon vaučere za bebi opremu pojavljivale su se ispod njihovih vrata ili na kvaki. Ovi «pokloni iznenađenja» nastavili su se sporadično tokom godina, nikada ogromni, ali uvek stizali tačno kada je porodici bila najpotrebnija pomoć, nudeći taman toliko finansijske podrške da se obezbedi adekvatna briga za decu. Porodica je na kraju prestala da preispituje izvor i prihvatila je poklone kao blagoslov od misterioznog «anđela čuvara».
Deset godina je proletelo, a blizanci su odrasli srećni i nerazdvojni pod budnom brigom svojih posvećenih roditelja i njihove odlučne zaštitnice, Sare, sada 24-godišnjakinje. Prošlog meseca, porodica je primila šokantan poziv od advokata Koena, koji je obavestio Miju da zastupa biološku majku blizanaca, Suzanu, i da ih ona kontaktira povodom značajnog nasledstva. U početku skeptična, Mia je zanemela kada je advokat objasnio da je Suzana ostavila porodici bogatstvo u vrednosti od približno 4,7 miliona dolara. Advokat Koen je zatim predstavio pismo od Suzane, u kojem je objasnila da su je njeni strogi, religiozni roditelji zatvorili i odbili da joj dozvole da zadrži blizance kada je zatrudnela sa 18 godina. Godinama je gledala iz daljine i slala poklone kad god je mogla, znajući da odrastaju u domu punom ljubavi koji ona nije mogla da im pruži.
Suzanino pismo otkrilo je da umire i da nema druge porodice, te je sve ostavila deci i porodici koja ih je odgajila. Želela je da ih vidi još jednom. Tri dana kasnije, Mia, Mark, Sara i blizanci ušli su u Suzaninu bolničku sobu. Gabriel i Grace su se odmah popeli na krevet i zagrlili svoju biološku majku sa prirodnim praštanjem. Suzana je pogledala Saru i priznala da se tog dana sakrila iza javora i svedočila Sarinom zaštitničkom otkriću kolica. Shvatila je tada da će bebe biti bezbedne. Sara je, jecajući, odgovorila: «Ne, ti si odgovorila na moje [molitve].» Suzana je preminula dva dana kasnije. Nasledstvo je dramatično promenilo finansijske okolnosti porodice, ali pravo blago je bilo razumevanje da su ih ljubav, očaj i uslišene molitve doveli tačno tamo gde su pripadali.