Naratora, Kaleb, 31-godišnjeg mladića, odgajao je deda Artur nakon što su mu roditelji umrli kada je imao sedam godina. Artur, mrzovoljan čovek stare škole, postao je centar Kalebovog sveta, učeći ga životnim mudrostima dok su radili u bašti i pričajući porodične priče na tremu njihove male kuće. To su bile «zlatne godine», ispunjene sigurnošću i ljubavlju. Ipak, ta sigurnost se rasplinula kada je Kaleb napunio 17 godina. Sve više se sramio njihovog jednostavnog života, Arturovog starog kamioneta i zastarele kuće, i počeo je da odbacuje svog dedu. Ta sramota dovela je do toga da je zamolio Artura da ga ostavi blok dalje od škole, a na kraju i do svesne odluke da pobegne od svojih korena kada je otišao na fakultet.
Nakon odlaska, Kaleb je bio opsednut izgradnjom «uspešnog odraslog života», što je značilo da je posao i moderne standarde sve više stavljao ispred svoje prošlosti. Ovaj novi fokus doveo je do jedanaest uzastopnih godina odbijanja godišnjih poziva za proslavu rođendana deda Artura, 6. juna. Svake godine bi Artur zvao ili slao poruku, nudeći jednostavan poziv i obećanje Kalebove omiljene goveđe pečenice, a njegove poruke zvučale su sve umornije i pomirenije. Kaleb bi odgovarao razrađenim izgovorima – ispiti, rokovi na poslu ili devojke – ignorišući stalni, mučni osećaj krivice i uveravajući sebe da propuštanje rođendana nije velika stvar jer je bio zauzet izgradnjom karijere.
Pre nekoliko meseci, uobičajeni poziv za 6. jun nikada nije stigao, što je Kalebovo olakšanje brzo pretvorilo u paniku. Bojao se da je Artur bolestan, ili, još gore, da je konačno odustao od njega. Ne mogavši više da podnese tišinu, Kaleb se krajem jula odvezao dva sata nazad u svoj rodni grad, bez prethodnog poziva. Kada je skrenuo u poslednju krivinu, suočio se sa užasnim prizorom svog porodičnog doma u ruševinama: bela oplata bila je crna od dima, prozori razbijeni, a deo krova se srušio. Pustoš ga je primorala da stane, a odmah mu je bilo jasno da ovo nije noćna mora, već jeziva stvarnost.
U panici, Kaleb je zvao dedu usred izgorelih ruševina sve dok se nije pojavila gospođa Harlov, Arturova komšinica, koja ga je brzo uverila da je Artur živ. Objasnila je da je električni požar pre tri meseca umalo ubio njegovog dedu i poslao ga u bolnicu sa teškim opekotinama. Razorna istina pogodila je Kaleba kada je gospođa Harlov otkrila da je bolnica nekoliko puta pokušala da ga dobije na njegov broj, broj koji je Artur naveo kao kontakt za hitne slučajeve. Kaleb je shvatio da su ti nepoznati brojevi koje je više puta ignorisao i slao na govornu poštu bili pozivi koji su ga obaveštavali da se njegov deda bori za život. Gospođa Harlov je dodala poslednji, poražavajući udarac: Artur nikada nije prestao da pita da li će ga unuk posetiti.
Pre nego što je otišao u bolnicu, gospođa Harlov je pokazala Kalebu da je Artur, uprkos razaranju, zamolio vatrogasce da spasu njegovu malu kutiju sa uspomenama. U njoj je, pored starih porodičnih fotografija, Kaleb pronašao svaku generičku rođendansku čestitku koju je ikada poslao, potvrđujući Arturovu bezuslovnu ljubav. U bolnici, kada je ugledao svog dedu krhkog, ali ispunjenog radošću, Kaleb se slomio i izvinio zbog svog zanemarivanja. Međutim, Artur je jednostavno ponudio oproštaj: «Sada si ovde. To je sve što je važno.» Kaleb je ostao pored njega nedelju dana, slušajući dragocene porodične priče koje je Artur beležio u dnevnik – priče koje je Kaleb skoro zauvek pustio da nestanu. Sada se Artur oporavlja u blizini, a Kaleb ga posećuje svakog vikenda, aktivno obnavljajući njihovu porodičnu istoriju. Sada razume da ljudi koji nas vole neće čekati večno, i da je imao ogromnu sreću da je shvatio vrednost svog dede pre nego što je bilo prekasno.