Dejan i njegova žena Vesna bili su šokirani, ali presrećni kada su saznali da očekuju blizance, dečake Lazar i Vuk. Ipak, početna radost se za Vesnu pretvorila u gorčinu nakon što su se blizanci rodili. U narednih šest nedelja postala je nemirna, napeta i povučena, delovala je zarobljeno i nesposobno da se nosi sa majčinstvom. Situacija je kulminirala jedne večeri, kada je tiho rekla Dejanu da «ne može to da izdrži» – upozorenje koje je Dejan u potpunosti shvatio tek sledećeg jutra kada se probudio pored dve uplakane bebe i praznog kreveta. Vesna je nestala, ne ostavljajući nikakvu poruku. Dejan je kasnije saznao da je napustila grad sa starijim, bogatijim muškarcem, birajući život za koji je smatrala da ga zaslužuje, umesto onog koji je imala sa svojom novom porodicom.
Sam sa blizancima, Dejan je bio gurnut u ulogu samohranog oca, savladavajući veštinu obavljanja svega jednom rukom i funkcionišući sa minimalnim snom. Oslanjao se na pomoć svoje majke i komšija, radeći svaku moguću smenu, dok je sinove stavljao na prvo mesto. Dejan je uporno odgajao dečake, iskreno im objašnjavajući da njihova majka «nije bila spremna da bude roditelj, ali ja jesam, i ne idem nigde. Nikada.» Kako su Lazar i Vuk rasli u «pristojnu decu» koja su žestoko štitila jedan drugog, prestali su da pitaju za majku, sigurni u znanju da je njihov otac tu za njih svakog dana, što im je omogućilo da iskovaju svoju stabilnu porodičnu jedinicu od troje.
Sedamnaest godina kasnije, na dan mature Lazara i Vuka, život koji je Dejan mukotrpno izgradio sudario se sa prošlošću kada se začulo kucanje na vratima. Na tremu je stajala Vesna, istrošena i očajna. Odmah je počela emotivni govor, tvrdeći da ju je «uhvatila panika» kao mladu majku i da je mislila na njih svakog dana. Istina je, međutim, brzo izašla na videlo: čovek sa kojim je otišla je više nije tu, a ona je godinama bila prepuštena sama sebi. Došla je jer je bila očajna i nije imala gde, moleći dečake da joj daju šansu, sada kada joj je trebalo mesto za «spuštanje».
Dečaci su na njen iznenadni dolazak reagovali nedvosmislenom iskrenošću, a ne besom. Vuk je pogledao oca za znak, ali Lazar je bio taj koji je prvi progovorio, potpuno nepomućen: «Mi te ne poznajemo.» Kada je Vesna preklinjala za šansu, Lazar je istupio i izgovorio istinu koja ju je najteže pogodila: «Nisi ovde da bi nas upoznala. Ovde si jer si očajna i nešto ti treba.» Vuk je to potvrdio, rekavši da majka ne nestaje na 17 godina i ne vraća se kada joj je potrebno mesto za spuštanje. Njena pribranost je popustila kada je shvatila da je njen apel propao.
Vesna je pogledala Dejana, moleći ga da «popravi stvar» zbog nje, ali Dejan je bio neumoljiv. Ponudio je da joj da broj za prihvatilište i socijalnog radnika, ali je završio odlučnom izjavom: «Ne možeš ostati ovde… I ne možeš ući u njihove živote samo zato što nemaš gde drugde da odeš.» Ona je klimnula glavom, poražena, i otišla. Incident je bio gotov onoliko brzo koliko je i počeo. Lazar je protrljao napetost sa lica, a Vuk je sa svojom praktičnošću primetio: «Zakasnili smo na maturu, tata.» Izašli su kroz vrata kao porodica od troje, potvrđujući da je jedina porodica koja im je bila potrebna ona koju je Dejan izgradio za njih od njihovog rođenja.