Lazar (28) se vratio kući na zvuk koji je „slomio ceo njegov svet“: očajničko, neprirodno cviljenje njegovog novorođenog sina, Andreja. Pronašao je svoju ženu, Kseniju, sklupčanu i drhtavu, koja je tvrdila da je beba vrištala „ceo dan“, što ju je dovelo do ivice sloma i anksioznosti. Kada je Lazar otišao u dečju sobu da uteši Andreja, otkrio je prazan krevetac. Umesto sina, pronašao je mali crni diktafon i zahtev za otkupninu od $200.000 za Andrejev povratak, uz strogo upozorenje da ne kontaktira policiju. Lazar je odmah posumnjao na domara iz bolnice, Kristijana, sa kojim je imao napet susret zbog ispuštene tegle za kekse i promumlane, zagonetne pretnje.
Uprkos Ksenijinom očajničkom insistiranju da moraju platiti otkupninu kako bi zaštitili Andreja – reakcija koju je Lazar smatrao sumnjivo uvežbanom – odlučio je da iskoristi situaciju da razotkrije otmičara. Pošto nije mogao da podigne pun iznos otkupnine, Lazar je uzeo $50.000 koje je odmah mogao da dobije i odvezao se do mola. Ostavio je novac u ormariću 117 prema uputstvima i čekao. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što se pojavio Kristijan, domar. Lazar se odmah fizički sukobio i vezao Kristijana, optužujući ga za otmicu. Kristijan je, međutim, insistirao da je samo posrednik, plaćen da prenese torbu, i da mu je naređeno da je ostavi u svom radnom ormariću da bi je neko drugi preuzeo.
Kristijanov paničan, iskren strah ubedio je Lazara da domar nije glavni planer. Lazar ga je pritisnuo zbog ranije pretnje, i Kristijan je konačno priznao: dok je čistio porodilište, primetio je Kseniju u strasnom zagrljaju sa drugim muškarcem – koga je kasnije prepoznao kao Radeta, Lazarevog mlađeg brata. Kristijan je priznao da je „znao“ kada je video Lazara, i slučajno je izgovorio da će „zažaliti“, ne kao pretnju, već kao upozorenje na neverstvo njegove žene. Spoznaja je udarila Lazara kao fizički udarac: navodna otmica je bila dimna zavesa, a novac je trebalo da finansira beg Ksenije i Radeta, što je potvrdilo da Andrej nije njegov biološki sin.
Kada je Lazar shvatio da su njegova žena i brat saučesnici, odjurio je u bolnicu i zatražio pomoć od Andrejevog lekara, dr. Čanovića. Naterao je lekara da pozove Kseniju zbog „hitnog slučaja“ u vezi sa Andrejevim zdravljem, kako bi je namamio u bolnicu. Dvadeset minuta kasnije, Ksenija je stigla sa Andrejem u naručju, u pratnji Radeta, izgledajući kao porodična jedinica. Lazar je odmah dao signal dvojici lokalnih policajaca koje je prethodno kontaktirao. Kada su se policajci približili da ih uhapse zbog otmice, Ksenija je besno priznala istinu: ona i Rade su zaljubljeni godinama, a Andrej je njihov sin, začet nakon što se plašila da je Lazar ne može oploditi. Objasnila je da su ostali sa Lazarom samo zato što je on bio „siguran“ i imao novac koji im je bio potreban za njihov novi život.
Ksenija je besno branila svoje postupke, objašnjavajući da nisu mislili da je Andrejevo očinstvo važno, jer dete mora odrastati uz novac, i da su planirali da ukradu otkupninu kako bi pobegli. Lazar, duboko povređen, ali odlučan, odbio je da dozvoli da njihova okrutnost uspe. Pogledao je Andreja, koji je plakao u majčinom naručju, i čvrsto izjavio: „Prema njegovom izvodu iz matične knjige rođenih, to sam ja, Ksenija. Ja sam jedini otac kojeg će ikada imati, i neću dozvoliti da mu iko od vas ponovo naudi.“ Policajac je nežno uzeo Andreja iz Ksenijinog stiska. Lazar je zagrlio svog sina i osetio kako se beba opušta u njegovom naručju, a panični vrisci prelaze u umorno cviljenje. Otišao je sa dr. Čanovićem da proveri Andrejevo zdravlje, odlučan u svojoj nameri da zaštiti dete koje je smatrao svojim.