Goran, vozač školskog autobusa već 15 godina, pronalazio je radost i smisao u svom naizgled neupadljivom poslu, iako je njegova supruga insistirala da zarađuje „siću“. Jednog posebno hladnog jutra, nakon što je ostavio učenike, primetio je, tokom rutinske provere, tihog, sitnog dečaka sklupčanog na zadnjem sedištu. Sedmogodišnjak, čije je ime bilo Ognjen, priznao je da mu je hladno, a Goran se užasnuo videvši mu prste plave, ukočene i otečene od dugotrajnog izlaganja hladnoći. Ognjen je objasnio da njegovi roditelji nisu mogli da priušte novi par rukavica nakon što su mu se stare pocepale. Bez oklevanja, Goran je skinuo svoje rukavice i dao ih dečaku, obećavajući da će mu posle škole kupiti nove, znajući da mora da pomogne detetu koje je ćutke patilo.
Tog dana, Goran je potrošio i poslednji dinar na debeo par rukavica i šal za Ognjena kod lokalne prodavačice Jovane. Stavio je predmete u kutiju za cipele iza svog sedišta, zajedno sa jednostavnom, anonimnom porukom: „Ako ti je hladno, uzmi nešto odavde. — Goran, tvoj vozač autobusa.“ Popodne, Ognjen je tiho uzeo šal i nasmešio se dok je izlazio iz autobusa, ne drhteći više. Taj mali, diskretni čin bio bi dovoljan za Gorana, ali se brzo pretvorio u nešto veće. Vest o tihoj dobroti se proširila, a nedugo zatim, Goran je pozvan u kancelariju direktora škole.
Direktor Tomić, daleko od toga da je Gorana grdio, rekao mu je da je dečak kome je pomogao, Ognjen, sin vatrogasca po imenu Ivan, koji je bio povređen i imao finansijskih poteškoća. Goranova mala kutija za cipele velikodušnosti pokrenula je ogromnu reakciju u zajednici. Škola je pokrenula akciju prikupljanja sredstava i inicijativu na nivou celog okruga pod nazivom „Projekat Topla Vožnja“ za obezbeđivanje kaputa, čizama, rukavica i šalova za porodice sa finansijskim problemima, „bez postavljanja pitanja“. Početna kutija za cipele brzo je postala puna kutija, jer su roditelji, nastavnici, pa čak i Jovana iz lokalne prodavnice počeli da doniraju. Deca su počela da ostavljaju anonimne poruke zahvalnosti u kutiji, potvrđujući dubok uticaj projekta.
Rastući uspeh projekta bio je naglašen trenucima lične zahvalnosti. Ognjenova tetka, Klara, obratila se Goranu da mu zahvali što je „video“ njenog sestrića, i poklonila mu je poklon karticu od porodice. Zatim je sazvan sastanak iznenađenja, gde je Goran proglašen za „lokalnog heroja“ zbog svog saosećanja. Direktor je najavio da se fond proširuje na druge škole i autobuse. Najdirljiviji trenutak usledio je kada je Ognjen izašao na binu, držeći za ruku svog oca, Ivana, vatrogasca. Ivan se zahvalio Goranu i šapnuo da njegova dobrota nije pomogla samo njegovom sinu, već ga je i „spasila“ tokom najteže zime za porodicu.
Priznanje i uticaj projekta fundamentalno su promenili Goranovo viđenje njegove karijere. Shvatio je da se njegov posao ne odnosi samo na bezbednu vožnju i tačnost, već na to da bude „pažljiv“ i prisutan na male načine kako bi napravio ogromnu razliku. Ognjenov crtež olovkom, sa natpisom „Hvala ti što nas greješ. Ti si moj heroj“, postao je svakodnevni podsetnik zalepljen za njegov volan. Goranov jednostavan čin saosećanja – par rukavica i šal – procvetao je u trajan pokret koji sada obezbeđuje da desetine dece u okrugu budu topla i zbrinuta, ispunjavajući Gorana ponosom koji prevazilazi profesionalnu titulu.