Tri meseca ranije, život naratorke je nepovratno uništen kada su njeni roditelji poginuli u kućnom požaru, ostavljajući je kao jedinog staratelja njenih šestogodišnjih braće blizanaca, Kalina i Luke. Iako se jedva sećala samog spasavanja, sama je izvukla dečake. Marko, njen verenik, bio je njena stena; on je grlio blizance, koje su oni nežno zvali „Maki“, i odmah se obavezao da ih usvoji. Međutim, njihove napore da izgrade novu porodicu stalno je potkopavala Markova majka, Jelena. Jelena je prezirala dečake, smatrajući ih „teretom“ i „slučajevima milosrđa“ koji bi sprečili Marka da dobije „pravu decu“. Njena netrpeljivost je bila nemilosrdna i kulminirala je odbijanjem da dečacima da tortu na porodičnoj rođendanskoj proslavi, činom očigledne okrutnosti koji je učvrstio Markovu i naratorkinu zajedničku odlučnost da ih zaštite.
Sukob je dostigao kriznu tačku dok je naratorka bila na kratkom poslovnom putu. Jelena, videvši priliku, posetila je kuću dok je Marko bio rasejan. Predala je ožalošćenim šestogodišnjacima jarko upakovane kofere i ispričala im gnusnu laž: „Ove su za preseljenje kod vaše nove porodice.” Zlonamerno im je rekla da ih šalju jer se njihova sestra oseća krivom i da Marko „zaslužuje svoju pravu porodicu“. Blizanci su ostali neutješno uplakani, prestrašeni da će izgubiti jedinu stabilnost koju su imali. Marko je bio užasnut i odmah je pozvao majku, koja je odbrambeno priznala da ih je „pripremila za neizbežno“. Ovaj čin emocionalnog terorizma ubedio je par da prekid kontakta nije dovoljan; trebala im je odlučna, javna konfrontacija.
Par je skovao plan da Jeleni postavi konačni ultimatum na Markovoj predstojećoj rođendanskoj večeri, obezbeđujući da Jelena upadne direktno u zamku. Za pažljivo postavljenim stolom, Jelena, potpuno nesvesna, očekivala je da će čuti vesti o uklanjanju dečaka, njene oči su „sijale“ od iščekivanja. Naratorka je drhtavim glasom objavila da dečake daju kako bi „bili zbrinuti“. Jelena se odmah obradovala, šapnući „KONAČNO“ i snishodljivo hvaleći Marka što je učinio „pravu stvar“, ne pokazujući tugu ili oklevanje zbog sudbine blizanaca. Ovaj pakosni trijumf preokrenuo je naratorki želudac, ali je potvrdio neophodnost njihove akcije.
Marko je zatim zadao konačni, razarajući udarac: „Dečaci ne idu nigde.“ Obavestio je svoju majku da je sve izvrnula da bi se uklopilo u njen „bolesni narativ“ i da su znali da joj nije stalo do dobrobiti dečaka, već samo do njene pobede. Marko je zatim naveo konačnu posledicu: „Večeras je naša POSLEDNJA večera sa tobom.“ Da bi potvrdio prekid, doneo je plave i zelene kofere koje je ona poklonila dečacima, stavio ih na sto kao simbol njene okrutnosti i proglasio da su već spakovali torbe za osobu koja će napustiti porodicu: nju. Dao joj je pismo u kojem je pisalo da je uklonjena iz svih kontakata za hitne slučajeve i da će tako ostati dok se iskreno ne izvini dečacima i ne potraži terapiju.
Ošamućena, uplakana i na kraju izjedena besom i samosažaljenjem, Jelena je izjurila, da se nikada ne vrati. Marko je odmah odbacio svoju strogu pozu i tešio blizance, koji su se igrali žmurke iz hodnika, obećavajući im da su bezbedni i voljeni. Odlučno im je objasnio: „Baka Jelena je sada otišla i nikada više neće imati priliku da povredi vas, dečake.“ Par je odmah zatražio zabranu prilaska i blokirao svaki kontakt. Marko je počeo isključivo da govori o blizancima kao o „našim sinovima“. Njihov neposredni fokus je na papirima za usvajanje, što označava formalni početak porodice izgrađene na ljubavi i zaštiti, u kojoj blizancima stalno uveravaju da će ostati „Zauvek i zauvek“.