Tri meseca ranije, naratorka, Ana, izgubila je majku Milenu nakon šest nedelja prisne, neprekidne nege. Tokom tog perioda, Anina sestra, Katarina, posetila ju je samo dva puta, pravdajući se da joj je „preteško“ da gleda bolesnu majku. Nakon sahrane, Ana se vratila u Čikago, da bi primila hladan imejl od Katarine koji je sadržao Milenin testament. Dokument, koji je sve – kuću, ušteđevinu i stvari – ostavljao Katarini, potpuno je isključio Anu. Ana je bila zapanjena i osećala se izdanom, posebno nakon što je žrtvovala svoj posao i život u Čikagu da bi se brinula o majci, dok je Katarina jedva bila prisutna. Iako su prošle nedelje, Ani je bilo teško da nastavi dalje, pitajući se zašto ju je majka namerno isključila.
Izdaja se produbila kada je porodični prijatelj obavestio Anu da je Katarina već oglasila porodičnu kuću na prodaju i planirala da je sruši. Pomisao da izgubi fizičko skladište svog detinjstva – ljuljašku na verandi, tragove olovke na zidu hodnika i Mileninu fotelju za čitanje – bila je nepodnošljiva. Očajna da spasi kuću, Ana je sastrugala svaki dinar koji je imala, razbila hitnu ušteđevinu i prodala dizajnerske stvari, kako bi prikupila dovoljno novca da kupi imanje od sestre. Katarina je odmah prihvatila veliku gotovinsku uplatu, primetivši da će joj Ana učiniti „uslugu“. Ana je dobila ključeve, srušila se na pod i započela bolan proces renoviranja kuće, sa namerom da joj vrati nekadašnji sjaj.
Dok se pripremala za rušenje trećeg dana, izvođač radova, Miki, pozvao je Anu u Mileninu spavaću sobu. Ispod podignutog tepiha i otkrivenih podnih dasaka pronašao je tanku, požutelu kovertu, adresiranu Aninoj majčinom rukom. U njoj je Ana otkrila Milenin poslednji, pravi testament, datiran osam meseci pre Katarinine verzije. Ovaj dokument je jasno i pravno podelio sve – kuću, ušteđevinu i nasledstvo – tačno na pola između dve sestre. Odmah je bilo jasno da je verzija koju je Katarina poslala Ani bila falsifikat. Vođena opravdanim besom i iznenađenjem, Ana je odmah kontaktirala Mileninog advokata, koji ju je upozorio da bi pravni postupak protiv Katarine mogao biti opasan.
Ana je postavila zamku, pozvavši Katarinu pod izgovorom da razgovaraju o renoviranju. Predstavila je prave, notarski overene dokumente. Katarinin mir se raspao; odmah je optužila Anu da njuška okolo i da pravi probleme, pravdajući svoju krađu time da je Ana uvek dobijala svo Milenino vreme i pažnju, ostavljajući nju samo sa „ostacima“. Ana je ostala nepokolebljiva, ističući da je Katarina imala izbor da provede poslednje nedelje svoje majke sa njom, ali to nije učinila, umesto toga birajući krađu. Ana je obavestila sestru da će sud rešiti stvar, a Katarina je izjurila. Do kraja nedelje, sudski postupci su zamrznuli svu imovinu, a zaostavština je vraćena da odražava prvobitni, ravnomerno podeljeni testament.
Iako je Ana mislila da je pravna bitka kraj previranja, pronašla je još jedan paket na tavanu: malu kutiju za cipele sa uspomenama iz detinjstva i poslednjom kovertom, naslovljenom „Za Anu“. U tom poslednjem pismu, Milena je objasnila da želi da Ana zadrži dom jer je „uvek ti bila ta koja se brinula o njemu, koja ga je volela i koja ga je činila domom“. Priznala je da je Katarini bio potreban novac, ali nije razumela srce tog mesta. Sa ovom poslednjom, ljubavnom potvrdom, Ana je pronašla mir koji joj je bio očajnički potreban. Sada sedi na verandi, osećajući kako „srce [njene majke]… i dalje kuca u temeljima kuće“, i uprkos Katarininim pokušajima da se ponovo poveže, Ana čuva tišinu, prihvatajući da se neke stvari – i neki odnosi – ne mogu popraviti.