Zatvorski blok je mirisao na zarđalo gvožđe, znoj i strah.
Vazduh je bio toliko gust da je izgledalo kao da možeš da ga presečeš nožem.
U ćeliju broj 17 doveli su novog osuđenika — sedog muškarca, starog oko šezdeset pet godina — koji je hodao polako, ne podižući pogled, sa smirenošću nekoga ko je već prihvatio svoju sudbinu.
Ruke su mu drhtale, ali ne od slabosti: bio je to drhtaj nekoga ko je naučio da kontroliše svaki pokret.
Njegovo ime: Sima Kovač.
U njegovom dosijeu: ubistvo pod posebnim okolnostima, doživotna robija.
U ćeliji je bilo sedam muškaraca. Svi su se okrenuli da ga posmatraju.
Bilo ga je lako proceniti: starac, slab, bez veza, bezopasan.
Ali nešto je bilo u njegovim očima… nešto ledeno. Smirenost koja je uznemiravala.
Vođa bloka, «Zver», krupan momak od dvadeset pet godina sa tetovažama koje su mu se penjale uz vrat, posmatrao ga je sa iskrivljenim osmehom.
Bio je kralj tog mesta. Kontrolisao je krevete, hranu i pravila. Njegova moć rađala se iz straha, a ne iz poštovanja.
— Dobrodošao, deda — narugao se, prilazeći mu. — Ovde svi novi moraju da služe. Razumeš pravila?
Sima je spustio svoju posudu na sto i tiho odgovorio:
— Pravila… uvek zavise od toga ko ih piše.
Zver se glasno nasmejao i gurnuo ga.
— Ovde ih pišem ja.
Starac nije odgovorio. Samo je seo na donji krevet i zatvorio oči.
Ostali su se smejali. Za njih je to bila uobičajena scena: još jedan starac koji će uskoro naučiti gde mu je mesto.
Ali nešto u Siminoj mirnoći nije se uklapalo.
Sledećeg dana, Zver mu je prosuo tanjir vrele kaše na ćebe.
Sima nije reagovao. Samo ga je pogledao — hladnim, neprobojnim pogledom.
— Šta je, matori? Zaledio si se? — nasmejao se Zver.
Tišina.
Zatim ga je uhvatio za vrat.
Starac se nije opirao, samo je rekao:
— Ne diraj me, dečko.
— A šta ako diram? Šta ćeš ti, matori, da uradiš? — progunđao je Zver.
Sima ga je pogledao. Kratak, oštar bljesak prešao mu je očima.
— Upozorio sam te.
Udarac je stigao. Pesnica u lice.
Sima nije pao. Samo je obrisao krv prstom, posmatrao je kao da mu ne pripada i promrmljao:
— E, sad je počelo.
Te noći, Zver nije mogao da spava.
Čuo je tihe korake, šapate, jedva primetan pokret u mraku.
Ustao je, ali je video samo starca, budnog, sedeo je na svom krevetu, gledajući u prazno.
— Ne spavaš, deda? — upitao je.
Tišina.
Zatim miran glas:
— Spavanje je luksuz za one čija je savest čista.
Sledećeg jutra, Zver ga je ponovo provocirao.
Ništa.
Trećeg dana, izgubio je strpljenje. Izvadio je domaći nož ispod dušeka i zario ga u zid pored starca.
— Ili radiš šta ti kažem ili ti sečem uši.
Tada se sve promenilo.
Sima je podigao ruku pokretom toliko glatkim da niko nije video kako.
U trenutku, oštrica je bila u njegovom posedu, držana naopako, kao da je rođen da je koristi.
Zver je ustuknuo.
— Šta si ti, dođavola?
— Nisam đavo — odgovorio je starac. — Samo iskustvo.
Ostavio je nož na sto.
— Biraj svoje bitke pametno, sine. Ponekad, nema druge prilike.
Od tada je zavladala tišina.
Niko ga više nije uznemiravao. Glasine su rasle:
«Taj starac nije bilo ko.»
«Kažu da je bio agent… atentator tajne službe.»
Zver se pretvarao da se smeje, ali ruke su mu drhtale.
Noću je sanjao starčeve oči: sive, nepomične, kao sama smrt.
Nekoliko dana kasnije, pronađen je mrtav zatvorenik iz susednog bloka. «Srčani udar», govorili su.
Ali oni koji su ga videli znali su da nije tako: tanka crvena linija okruživala mu je vrat.
Te noći, Zver je prišao starcu.
— Jesi li ti to uradio? — šapnuo je.
Sima je polako podigao pogled.
— A i da jesam? Bi li se išta promenilo?
— Reci mi! — viknuo je mladić, udarajući o sto.
— Nisam nikoga ubio — odgovorio je starac mirno. — Samo posmatram. Ponekad se ljudi unište sami.
— Ti ih plašiš! — zaurlao je Zver.
— Ne — rekao je Sima, gledajući ga sa spokojem od kojeg se ledila krv. — Samo im pokazujem njihove demone. Tvoj živi ispod tvoje kože.
Mladić je ustuknuo, osećajući kako ga prolazi jeza.
Starac ga je uhvatio za zglob snagom nemogućom za njegove godine. Suvi, oštar zvuk.
Zver je vrisnuo.
— Rekao sam ti da me ne diraš — šapnuo je starac. — Ako želiš da živiš, drži se podalje.
Od tada, «kralj bloka» prestao je to da bude.
Pretvorio se u utvaru, izjedanu paranojom.
Tri dana kasnije pronađen je mrtav, obešen čaršavom. Samoubistvo, rekli su.
Sima je samo klimnuo glavom kad je čuo vesti.
— Predugo je živeo u strahu — promrmljao je. — Bilo je pitanje sati.
Ćelija 17 nikada više nije bila ista.
Nije bilo više tuča. Nije bilo vike. Samo gusta, puna poštovanja, tišina.
Čak su i stražari brzo prolazili ispred rešetaka, izbegavajući da gledaju unutra.
Starac je ostao isti: miran, pišući svake noći u staru svesku.
Kada je umro mesecima kasnije — bez bola, bez buke — pronašli su ga sa olovkom još u ruci.
Na poslednjoj stranici pisalo je:
«Svaka zver nosi ljudsku masku.
Važno je znati kada je skinuti.»
— Sima Kovač, Agent Br. 47. Slučaj zatvoren.
Od tada, niko nije želeo da spava u ćeliji 17.
Novi zatvorenici tražili su premeštaj u zoru, mrmljajući isto:
«Osećam da me neko posmatra.»
A na zidu, urezane gotovo nevidljivim slovima, ostale su reči:
«Tišina je najbolji svedok.»
Kažu da se, u noćima punog meseca, još uvek čuje zvuk olovke na papiru.
Kao da sama Smrt i dalje beleži.