U maloj veterinarskoj klinici vladala je takva tišina da se činilo — čak se i vazduh plaši da se pokrene. Ispod plafona su ravnomerno zujale lampe, bacajući bledo svetlo na zidove boje stare krede. Metalni sto je škripao pod kariranim ćebetom, a miris antiseptika kao da se upleo u disanje svih prisutnih. Bio je to onaj trenutak kada život i opraštanje stoje sasvim blizu, razdvojeni samo jednim uzdahom.
Na stolu je ležao Maks — nekada moćni nemački ovčar, verni pratilac i zaštitnik. Njegovo telo je oslabilo, disanje je postalo teško i neravnomerno. Činilo se da je sama snaga, koja je nekada živela u njegovim šapama, nestala, ostavljajući samo umornu senku. Ipak, u njegovim mutnim, poluzatvorenim očima još je tinjalo prepoznavanje — slabo, ali živo.
Pored njega je sedeo Danilo. Držao je ruku na Maksovoj glavi, mazio ga iza ušiju, kao što je to činio hiljade puta, i šaputao, kao da je svaka reč molitva:
— Bio si sa mnom od samog početka… moj prijatelj, moj brat. Oprosti ako sam te izneverio…
Setio se kako je doneo štene kući u kartonskoj kutiji, kako su trčali po poljima, kako ga je Maks jednom spasao na zaleđenom jezeru. Sve je to sada bljesnulo pred očima, poput poslednjih kadrova filma koji se bliži finalu.
Maks je malo pomerio šapu, pritisnuo njušku uz gazdinu ruku — gest ispunjen smislom, jednostavan i nem: «Sećam se. Pored tebe sam. Ne budi tužan.»
Veterinar — mlada žena po imenu doktorka Ema — stajala je malo po strani. Navikla je na opraštanja, ali ovoga puta su joj ruke drhtale. Čak je i asistentkinja, uvek suzdržana, krišom brisala suze, nesposobna da odvrati pogled.
Kada se Danilo sagnuo i prislonio čelo na psovu glavu, tišina u sobi postala je gotovo zaglušujuća. Maks je drhtao, ali je iznenada podigao šape i obuhvatio njima gazdin vrat. To nije bio pokret tela — to je bio pokret duše.
— Volim te — prošaputao je Danilo, ne mogavši da zadrži jecaje. — I uvek ću te voleti.
Doktorka Ema je napravila korak napred, u ruci je zabljesnuo špric. Njen glas je drhtao od saosećanja:
— Kada budete spremni…
Danilo je klimnuo glavom, usne su mu se jedva pomerale:
— Odmori se, moj heroju. Puštam te s ljubavlju.
Ona je podigla ruku — i u tom trenutku svet kao da je stao.
— Stop! — iznenada je vrisnula Ema, naglo se povukavši korak unazad.
Asistentkinja se ukočila. Danilo je podigao oči, ne shvatajući.
— Pogledajte! — glas doktorke je drhtao, ali ne više od tuge.
Maks, čije je disanje maločas bilo jedva čujno, odjednom je dublje udahnuo. Njegova prsa su se podigla, zatim ponovo — ravnomernije, sigurnije. Šape, koje su grlile gazdu, prestale su da drhte. Oči, zamagljene bolom, planule su slabim, ali živim svetlom.
— Maks?.. — prošaputao je Danilo.
Pas je trepnuo, tiho zacvileo, podigao glavu i njuškom dodirnuo gazdinu ruku. U sobi se začuo prigušen jecaj — asistentkinja nije izdržala suze.
Doktorka se sagnula, proveravajući puls, disanje, zenice. Zatim se uspravila, zapanjena:
— Njegovo srce… radi bolje. On se bori. Ne odustaje.
Danilo se ukočio, ne verujući u ono što se dešava, a zatim je čvrsto zagrlio psa, šaputajući kroz suze:
— Ti si borac, čuješ li? Jednostavno nisi mogao da odeš drugačije…
Maks je kao da je razumeo. Polako se podigao na prednje šape, pogledao pravo u Danilove oči — i u tom pogledu bilo je sve: bol, snaga, zahvalnost i život.
Doktorka Ema je spustila špric na poslužavnik.
— Pokušaćemo drugo lečenje — rekla je odlučno. — On ima šansu. Neka je i sićušna, ali postoji.
I tišina, koja je donedavno bila oproštajna, odjednom se ispunila dahom nade.
Danilo je jecao, privijajući psa uz sebe, ponavljajući jedno te isto, kao kletvu:
— Mi ćemo uspeti… čuješ li, prijatelju? Mi ćemo uspeti.
A Maks, privijen uz njegove grudi, disao je ravnomernije, kao da je obećavao u odgovoru: «Ostaću. Zbog tebe.»