Ana je rođena u tami.
Svet pun boja, lica i horizonata, za nju je uvek ostajao iza zatvorenih vrata.
Slepilo je postalo njena presuda od prvog udisaja — i sramota za njenog oca, ponosnog vlastelina, naviknutog da slabost smatra ličnim porazom.
Nikada nije gledao ćerku s nežnošću. Za njega je ona bila podsetnik na nesavršenstvo, mrlja na porodičnoj časti.
A kada je Ana napunila osamnaest godina, on je, ne pitajući je za mišljenje, hladno objavio:
— Udaješ se za Lukasa, seljaka iz donjeg sela.
Ni ljubavi, ni izbora — samo presuda, izrečena u prisustvu nemih slugu.
Vest je potresla sve. Zašto bi bogati zemljoposednik dao svoju ćerku — makar i slepu — za siromaha bez imena i zemlje?
Jedni su šaputali da je otac odlučio samo da se reši «tereta», drugi su u tome videli izopačenu kaznu za njeno slepilo.
A sama Ana je ćutke pognula glavu. Poslušnost je bila jedino čemu su je naučili.
Lukasova kuća se pokazala malom, škripavom od vetra, ali iznenađujuće toplom.
Mirisala je na hleb, sveže seno i dobrotu.
Lukas je malo govorio, ali svaki njegov gest zračio je strpljenjem. Nije se ophodio prema Ani kao prema nesrećnici — razgovarao je s njom, opisivao boje zalaska sunca, linije oblaka, kretanje kiše po staklu.
— Pogledaj, — govorio je, — sunce se danas kao da se istopilo u reci. Voda je sada — kao zlato.
I iako Ana nije videla svetlost, učila je da je oseti u njegovim rečima.
Uveče joj je čitao knjige — tihim glasom, u kojem je odzvanjao život.
Ponekad bi uhvatila sebe kako se smeši, ne videći osmeh drugog.
Tako je zahvalnost neprimetno prerasla u ljubav — toplu, jednostavnu, kao dah proleća.
Prošla je godina.
Jednog dana je u selo stigao lekar iz prestonice — čovek o kome su govorili kao o čudotvorcu. On je izvodio operacije koje su vraćale vid onima koji su ceo život proveli u tami.
Lukas je slušao priče sa zadržanim dahom.
I ne rekavši ženi ni reč, prodao je sve što je imao: konja, alat, čak i deo zemlje, da bi platio operaciju.
Radio je noćima, dok mu ruke nisu ispucale od hladnoće, i tek tada se usudio da joj ispriča o svom snu — da joj daruje svetlost.
Ana je plakala, preklinjala ga da to ne čini. Ali Lukas joj je samo stisnuo dlan:
— Svetlost pripada tebi, Ana. Ja samo pomažem da pronađe put.
Operacija je prošla u tišini, gde je svaki pokret izgledao kao večnost.
Nedelje oporavka bile su mučne. Ana je živela između nade i straha — ne toliko pred svetlošću, koliko pred mogućnošću da je izgubi.
I eto, jednog jutra, kada je prvi zrak probio kroz prozor, Lukas, koji je sedeo pored njenog kreveta, osetio je kako se ona trgnula.
Ana je malo otvorila kapke. Svet je prvi put provalio u njenu svest — zaslepljujući, ogroman, živ.
I usred te svetlosti ugledala je Lukasovo lice — jednostavno, umorno, ali obasjano dobrotom kakvu ranije nije poznavala.
— Takav si, znači, ti — prošaputala je, i suze su joj potekle niz obraze, — moja svetlost.
Kada je selo saznalo za to, ljudi nisu mogli da poveruju: siromašni seljak je vratio vid ćerki bogataša.
A otac, čuvši za čudo, dugo je stajao kraj prozora, stiskajući ruke u pesnice.
Shvatio je da je, želeći da se reši sramote, sam izgubio čast.
Nije udao ćerku za siromaha — već za čoveka retke, prave plemenitosti.
Od tada se Ana više nije plašila sveta.
Išla je poljima, stazama koje je ranije samo dodirivala rukama — sada videći svaki list, svaki zrak, svaki Lukasov pogled.
Upoznala je svetlost, ljubav i istinu — ne očima, već srcem.
I, gledajući ga, znala je: slepilo se nije završilo onog dana kada je progledala,
već onog dana kada je prvi put naučila da vidi dušom.