Ušla je u prodavnicu, oslanjajući se na stari štap.
Svaki korak se odražavao bolom u leđima, ali nije navikla da odustaje – iako joj je devedeseta, samostalan život je za nju bio pitanje časti.
Škripeći đonovima po hladnim pločicama, polako se kretala duž rafova. Na glavi je imala izbledelu maramu, u ruci spisak za kupovinu napisan drhtavim rukopisom.
Hleb, malo putera, mleko. Sve najosnovnije. Sve — u skladu sa poslednjom penzijom.
Uzimala je proizvode, dugo zagledala cene, a zatim tiho uzdahnula i vraćala ih nazad.
Na licu — umor, u očima — pomirenje.
Navikla je na samoću, navikla da niko ne primećuje stare ljude.
Gomila je jurila okolo — nečije korpe su zveketale, neko se svađao kod vitrine, neko je glasno pričao telefonom.
Niko nije primetio kako se saplela.
Štap joj je iskliznuo iz ruke.
Kruto telo se zateturalo — i palo.
— Ah… Bože… — tiho joj je izletelo kada joj je bol probo nogu.
Na trenutak se neko od kupaca okrenuo. Zatim — skrenuo pogled.
Neko se nasmešio. Neko je jednostavno prošao, zaobilazeći je, kao da je deo poda.
Baka je pokušala da ustane. Podigla se na rukama, oslonila o koleno — i ponovo se srušila.
Prsti su joj drhtali. Usne su nešto tiho šaputale — možda molitvu, možda molbu.
— Pomozite… — jedva čujno je izdahnula.
Ali niko nije prišao.
Jedan momak je izvadio telefon i počeo da snima. «Kontent,» – nasmejao se on, pritiskajući snimanje.
Starica je puzala ka izlazu. Polako, hvatajući se za pod. Štap je kucao pored nje, kao metronom.
Svaki njen pokret bio je očajnički napor.
A ljudi su se oko nje samo razmicali. Neko je skretao pogled. Neko se pretvarao da žuri.
Mislila je samo o jednom — da stigne. Nekako.
I odjednom su se ispred nje pojavile male roze patike.
Baka je podigla pogled — ispred nje je stajala devojčica od pet godina, sa plišanim medom u ruci.
Devojčica je čučnula i tiho upitala:
— Bako… da li vas boli? Zašto plačete?
Starica nije odmah odgovorila — knedla joj je zastala u grlu.
Samo je klimnula glavom i pokušala da se osmehne.
— Gde ti je mama, dušo? — prošaputala je.
— Eno tamo, — rekla je devojčica i, bez razmišljanja, uhvatila baku za ruku. — Ne plašite se. Ja ću vam pomoći.
Devojčicina majka je primetila scenu i pritrčala.
— Mama, — rekla je devojčica, — nju boli, pomozi joj.
Žena je, zatečena, kleknula pored, pomogla starici da ustane i smestila je na klupu kod izlaza.
Pozvala je šefa smene, pozvala hitnu pomoć.
Dok su čekali lekare, devojčica nije puštala bakinu ruku.
— Sve je u redu, — šaputala je. — Niko vas više neće ostaviti.
Kada su medicinari stigli i odvezli staricu, u prodavnici je zavladala čudna tišina.
Ljudi koji su se pre samo minut okretali, sada nisu mogli da se sretnu pogledima.
Niko nije rekao ni reči.
Jer ih je sve bilo sramota.
I samo je jedna mala devojčica pokazala šta je prava čovečnost.
Nije prošla.
Samo je videla — i pružila ruku.