Svako jutro, tačno u devet, vrata mesare na uglu Vilhelmštrase otvarala su se uz tiho škripanje.
Ulazila je ona — gospođa Eleonora Bela, sedamdeset godina, krhka, seda, sa kolicima na točkovima i večitim sivim šalom preko ramena.
— Kao i obično, četrdeset kilograma govedine, — izgovorila bi prigušenim glasom, stavljajući na pult uredno složene novčanice.
Mladi mesar, Danilo, svaki put bi bio zbunjen. Četrdeset kilograma — svakodnevno! To je skoro pola trupa.
Prvo je mislio da žena pomaže nekom skloništu. Zatim je odlučio — možda hrani pse, ili snabdeva neki restoran.
Ali nedelja za nedeljom — sve isto. Ni objašnjenja, ni osmeha. Samo miris — oštar, metalan, kao staro gvožđe i krv.
Kad bi Eleonora otišla, u mesari bi dugo visio taj čudan miris, od kojeg bi Danilu iz nekog razloga bilo hladno unutra.
Jedne večeri, nije izdržao. Znatiželja je postala jača od straha.
Danilo je zatvorio mesaru i, sakrivši se ispod kapuljače, krenuo za njom.
Išla je polako, teško vukući kolica u kojima su ležali upakovani komadi svežeg mesa. Sneg je škripao pod nogama, fenjeri su jedva osvetljavali puste ulice.
Žena je prešla most, prošla pored skladišta i zaustavila se kod ogromne napuštene fabrike.
Danilo se namršti. Fabrika je stajala prazna već desetak godina. Staklo je bilo razbijeno, zidovi pocrneli od vlage.
Ali Eleonora je otvorila bočna vrata ključem — i nestala unutra.
Čekao je. Minut. Pet. Dvadeset.
Kada je konačno izašla, kolica su bila prazna. Ni paketa, ni tragova mesa. Samo su joj ruke drhtale, a lice je bilo mrtvački bledo.
Sutradan se sve ponovilo.
I trećeg — takođe.
Tada se Danilo odlučio.
Kada se Eleonora sakrila iza zarđalih vrata, on se ušunjao za njom.
Unutra je bilo mračno i vlažno. Miris — težak, plesan, kao da su godine istrulile unutra.
Čuo je čudne zvukove — ni korake, ni ljudski glas. Nešto između režanja i jecaja.
Danilo je oprezno prišao bliže, zavirio u pukotinu u betonskom zidu — i skamenio se.
U staroj hali stajali su masivni kavezi.
I u njima… lavovi. Pravi, ogromni, sa gustim grivama i jantarnim očima. Četvorica. Nervozno su se kretali, režali, grickali kosti razbacane po podu.
A kod udaljenog zida, u staroj fotelji, sedela je Eleonora.
Plela je šal i tiho govorila:
— Tiše, moji dobri… uskoro će opet borba. Ljudi čekaju. Morate biti jaki.
Danilo se povukao. Srce mu je lupalo, znoj mu je izbio na čelu.
Ali jedan od lavova iznenada podiže glavu i zareža. Zvuk se proširi halom kao grom.
Eleonora se naglo okrenu. Njene oči zasvetleše.
— Ko je ovde?! — povika ona.
Nije čekao. Jurnuo je ka vratima, spotakao se, izleteo napolje i, ne osvrćući se, pozvao policiju.
Kada su pristigli policajci upali unutra, nisu verovali svojim očima.
Sve se pokazalo stvarnim: kavezi, meso, tragovi borbi, tragovi krvi na betonskom podu.
Eleonora Bela se pokazala kao bivši zoolog. Nakon zatvaranja gradskog zoološkog vrta, uzela je četiri lava, „da im ne dozvoli da propadnu”.
Ali s vremenom je brigu pretvorila u posao — organizovala je ilegalne borbe, gde su dolazili imućni gledaoci iz cele Evrope.
U podrumu su pronašli improvizovanu arenu, lampe, kamere, čak i fotelje za gledaoce.
Kada su Eleonoru izveli u lisicama, šaputala je:
— Oni nisu zveri… oni su moja deca. Samo sam želela da ih pamte.
Danilo je stajao pored, gledajući praznu halu, gde je i dalje mirisalo na krv i gvožđe.
Shvatio je da se iza sivog šala i tihog glasa krila ne samo stara žena, već osoba koju je uništila opsesija — ljubav dovedena do ludila.
A ujutro se mesara ponovo otvorila.
Ali svaki put kada bi zazvonilo zvonce na vratima, Danilo bi trzao — kao da je očekivao da će se na pragu ponovo pojaviti seda figura sa rečima:
— Kao i obično. Četrdeset kilograma.