Након још једне жалбе пацијента, главни лекар је позвао медицинску сестру у своју канцеларију.
— Od danas, Ana, ti više nisi medicinska sestra. Bićeš samo higijeničarka. Kupaj pacijente — i to je sve.
Ana stisnu pesnice.
— Ali, gospodine direktore, ja radim svoj posao. Zašto ste takvi prema meni?
— Zato što se ljudi žale. Stalno si na telefonu, umesto da paziš na bolesnike.
Ona podiže oči, suzdržavajući suze:
— Imam bolesnu ćerku. Moram da znam kako se oseća, makar preko poruka.
— To nisu moji problemi, — hladno odgovori on. — Ili radiš kako ti je rečeno, ili daj otkaz.
Ana ćutke klimnu glavom. Nije mogla da izgubi posao — lekovi za ćerku su bili skupi.
Prvog dana, naredili su joj da ode u sobu kod mladog muškarca — Lazara, dvadeset sedme godine. Pre nekoliko godina doživeo je strašnu nesreću. Od tada — potpuna paraliza. Mogao je da pomera samo vrat i oči.
Ana uđe u sobu. Na krevetu — bled, lep momak, sa tamnim trepavicama i umornim pogledom.
— Dobro jutro, Lazare. Pomoći ću vam sa kupanjem, u redu?
On blago klimnu glavom.
Zajedno sa bolničarem, pažljivo ga prenesu u kadu. Napunila je toplu vodu, proverila temperaturu, dodala malo mirišljave pene — da makar malo ulepša bolničku svakodnevicu.
Tišina. Samo šum vode i njeni tihi uzdasi.
Ana mu je nežno oprala ruke, zatim grudi, pa ramena. Sve je bilo mirno.
I odjednom…
On pomeri ruku. Uhvati je za bedro.
Ana vrisnu, odskočivši.
— Lazare! Šta radite?!
On je gledao široko otvorenih očiju, ne shvatajući.
— Ja… ne mogu da se pomerim, — izusti on. — To nisam ja…
— Ali… osetila sam! Vi… vi ste me uhvatili!
On odmahnu glavom, suze mu naviru na oči.
— Kunem se, nisam ništa uradio…
Ana, još uvek drhteći, pozva lekara. Nakon nekoliko minuta utrča glavni lekar, isti onaj koji joj je oduzeo položaj.
On proveri puls, pogleda pacijentovu ruku, pritisnu mišiće.
I odjednom se zaustavi.
— Neverovatno… — prošaputa on. — Čekajte… još jednom…
Ponovo dotače Lazarev lakat — i prsti ponovo jedva primetno zadrhtaše.
Glavni lekar podiže oči prema Ani:
— Slučajno ste dotakli lakatni nerv. To je refleks… ali to znači da je deo nerava još uvek živ.
Ana nije verovala svojim ušima.
— Hoćete da kažete…
— Da, — prekide je on, gotovo se osmehujući. — Pokretnost se može obnoviti! Ako odmah počne sa rehabilitacijom, ima šansu da ponovo hoda.
Ana pokri usta dlanom. Suze same potekoše niz obraze.
Glavni lekar, koji joj je još jutros hladno naređivao da „kupa pacijente“, sada ju je gledao drugačije.
— Vi ste… upravo mu spasili život, — reče tiho.
Ana pogleda Lazara. On se osmehnu — prvi put nakon mnogo godina.
Te večeri, vraćajući se kući ćerki, Ana je dugo išla po kiši, osećajući kako unutra raste nešto novo. Nije ponos. Nije olakšanje. Već vera.
Shvatila je: čak i najobičniji, slučajni dodir može postati čudo.