Tog dana, jedan čovek je usred šume pronašao malu, povređenu gorilu. Ležala je na vlažnoj travi, jedva dišući, sa dubokom ranom koja joj je presekla nogu. Nije mogao da je ignoriše: pažljivo ju je umotao u svoj kaput i odneo kući.
Nedeljama ju je negovao sa posvećenošću. Menjao joj je zavoje, hranio je na flašicu, grejao je pored vatre i nežno joj pričao, kao da je njegova rođena kći.
Gorila, koja je u početku drhtala od straha, počela je da mu veruje. Za nekoliko meseci postala je snažna životinja, dubokog pogleda i iznenađujuće blaga. Među njima se rodila neraskidiva veza.
Ali zakon je bio jasan: držanje divlje životinje kod kuće bilo je zabranjeno. Jednog dana, komšije su kroz prozor ugledale ogromnu siluetu gorile i alarmirale vlasti.
Sutradan su stigli službenici za zaštitu životinja. Čovek ih je kroz suze molio da mu je ne oduzmu, uveravajući ih da nikome ne bi naudila. Ali odluka je već bila doneta.
Gorila je prebačena, a čovek je ostao sam u svojoj praznoj kući. Danima je sedeo ispred praznog kaveza, milujući stari kanap kojim se ona igrala, dok su mu suze klizile niz lice.
Godine su prolazile. Gorila je odvedena u zoološki vrt, gde se brzo adaptirala. Čuvari su bili zadivljeni njenom inteligencijom i smirenošću: nikada nije pokazivala agresivnost, samo duboku radoznalost prema ljudima, kao da nekoga traži.
U međuvremenu, čoveku je dijagnostikovan tumor na mozgu. Lekari su mu dali tek nekoliko nedelja života. Jedva je mogao da govori ili hoda, ali samo jedna ideja ga je držala: želeo je da vidi svoju prijateljicu poslednji put.
Priča je ganula celu zajednicu, i zoološki vrt je pristao da mu ispuni poslednju želju.
Na dan ponovnog susreta, starca su dovezli na kolicima, umotanog u ćebe. Jedva je disao, ali mu je na licu bio blag osmeh. Radnici su otvorili vrata ograde i pažljivo ga približili. Gorila je sedela okrenuta leđima, mirna.
Čuvši slabo nakašljavanje, okrenula je glavu. Ostala je nepomična, posmatrajući ga nekoliko sekundi, kao da ne veruje u ono što vidi. Zatim je počela polako da hoda prema njemu, korak po korak, dok su svi zadržavali dah.
Čuvari su bili spremni na svaku reakciju: prošlo je mnogo godina, i niko nije znao da li će je životinja pamtiti.
Tada se dogodilo nešto nezamislivo. Gorila je kleknula pored kolica, onjušila mu ruku, ispustila dubok, ozbiljan zvuk… i zagrlila ga.
Držala ga je nežno, bez stezanja, kao da se plaši da mu ne naudi. Oči su joj zasijale, disanje se ubrzalo, a iz grla joj je izašao tihi zvuk, gotovo kao plač.
Čovek je podigao ruku i pomilovao je po glavi. Slabo se nasmešio.
Niko nije mogao da zadrži suze. Gorila je ostala pored njega, njišući se polako, ispuštajući tihe zvuke, kao da mu govori na svom jeziku.
Nekoliko minuta kasnije, starac je zatvorio oči i disanje mu je prestalo.
Gorila se nije pomakla. Ostala je tamo, u tišini, bdeći nad svojim prijateljem. I tek kada su ga konačno odneli, samo tada im je dozvolila da priđu, gledajući ih sa tugom, kao da je razumela da je upravo izgubila jedinu osobu koja ju je ikada volela kao sebi ravnu.