Bio je to sunčan i miran dan.
Svež jutarnji vazduh milovao je ulice, a stariji čovek hodao je polako sa svojim vernim pratiocem: Maksom, nemačkim ovčarom plemenitog pogleda i sigurnog koraka.
Čovek više od deset godina nije video sunčevu svetlost.
Sve to vreme, Maks je bio njegove oči, njegov kompas i njegov jedini pravi prijatelj.
Svakog dana pratili su istu rutu: štap je davao ritam, pas je nežno vukao povodac, vodeći ga sa preciznošću onoga ko štiti nešto najsvetije.
Sve je bila rutina. Sve je bilo sigurno.
Do tog dana.
Nekoliko sati ranije, podzemna cev je pukla. Asfalt se urušio, ostavljajući ogromnu rupu nasred trotoara. Radnici još nisu stigli, a opasnost je bila tu, nevidljiva za onoga ko ne može da vidi.
Maks ju je osetio.
Naglo se zaustavio, ali njegov vlasnik, ne shvatajući, napravio je još jedan korak. Štap je dotakao ivicu… i nestao u praznini.
Starac je izgubio ravnotežu. Tlo pod njegovim nogama se slomilo. I u jednom trenutku, pao je u rupu.
Tada je Maks učinio nešto što niko nije očekivao.
Pas je očajnički zalajao, trčao je s jedne strane ivice na drugu, njušeći vazduh, tražeći pomoć. Njegov glas remetio je tišinu jutra, ali prolaznici su ga ignorisali – izgledao je samo kao nemiran pas.
Sve dok se jedan mladić, primetivši njegovo frenetično ponašanje, nije približio. Pogledao je tamo gde je Maks lajao… i ugledao ponor.
— Ima nekoga unutra! — viknuo je.
Odmah je pozvao hitne službe.
Dok su spasioci stizali, Maks se nije pomerio ni sekunde. Cvilio je, njušio ivicu, i u svakom pokretu kao da je molio: «Molim vas, spasite ga».
Kada su konačno uspeli da izvuku čoveka, prekrivenog prašinom, ali živog, masa je prasnula u aplauz.
Starac, dezorijentisan, pružio je ruku… i osetio kako mu topla njuška pritiska dlan.
Maks, drhteći, nežno ga je lizao, ne odvajajući se ni trenutka.
Ljudi su snimali telefonima, drugi su tiho plakali.
Ali pas nije tražio pažnju, niti nagrade. Samo je želeo da se uveri da njegov prijatelj još uvek diše.
A kada je starac, slabim glasom, prošaputao:
— Dobar dečko, Maks… dobar dečko…
Pas je jednostavno legao pored njega, oslonivši glavu na njegove noge, kao da govori:
«Dok sam ja ovde… nikada više nećeš pasti sam.»