Par je oduvek sanjao o psu. Želeli su nekoga ko će njihov dom ispuniti radošću i nežnošću. Umesto da kupe štene, odlučili su da usvoje jednog iz azila: da daju novu priliku onome ko je već bio zaboravljen.
Čim su je videli — veliku, belu, sa nekim dobrim, blagim očima — znali su da je to ona. Bila je poslušna, mirna i umiljata. Odmah se navikla na kuću i na svoj kutak pored kreveta. Sve je izgledalo savršeno… osim jednog uznemirujućeg detalja.
Ponekad bi se par noću probudio i video psa kako sedi na krevetu, zureći u njih. U tišini. Nepomično. Bilo je nečeg čudnog u tom pogledu.
— Možda sanja ružne snove, — rekla je žena.
— Ili nas možda samo čuva, — pokušao je muž da se našali.
Ali noći su prolazile, a pas je radio isto. Ponekad bi stavila šapu na nečije grudi ili lice, kao da nešto proverava. Jedne zore, žena je otvorila oči i videla je iznad svog muža, nepomičnu, kako ga posmatra. Vrisnula je uplašena.
Sledećeg jutra odlučili su da postave kameru kako bi saznali šta se dešava dok spavaju.
Kada su pogledali snimak, ostali su bez daha.
Pas nije zatvorio oči nijednog trenutka. Bio je budan celu noć, a s vremena na vreme bi prišao, stavio šapu na njih, i vratio se na svoje mesto.
— Ovo nije normalno, — rekla je žena drhtavim glasom. — Moramo je vratiti u azil.
Radnica azila je ćutke slušala. Onda je uzdahnula.
— Oh, Bože… vi niste znali. Njen stari vlasnik bio je starac. Umro je u snu. Pas je bio pored njega dok nisu došle komšije.
Tišina je ispunila sobu.
— Ne bdi nad vama iz straha, — nastavila je. — Bdi iz ljubavi. Želi da bude sigurna da i dalje dišete.
Žena je briznula u plač. Muž je ćutao. Vratili su se kući — svo troje zajedno.
I od tada, svake noći, kada pas sedne pored kreveta i mirno ih posmatra, oni više ne osećaju strah.
Samo zahvalnost.