Topla prolećna noć obavijala je grad blagim zlatnim svetlom.
Krisa je stajala na balkonu njihove nove porodične kuće i sa osmehom posmatrala kako se Adam muči kod roštilja. U dvorištu je njihova četvorogodišnja Lusi pokušavala da pomogne ocu — nosila je tanjire i s važnim izrazom lica dodavala hvataljke, dok je šestogodišnji Marko jurio loptu po savršeno podšišanom travnjaku.
— Krisa, silazi! — viknuo je Adam. — Za par minuta biće gotovo!
Ona se nasmejala, popravila haljinu i krenula nadole.
Život je izgledao savršeno — kuća, deca, ljubav. Adam je tek bio pokrenuo sopstvenu proizvodnju građevinskog materijala, a posao je cvetao. Krisa mu je pomagala oko papirologije; napustila je studije prava, ali je i dalje sanjala da će ih jednog dana završiti.
— Bez tebe ne bih uspeo, — rekao je Adam, poljubivši je u obraz.
— Znam, — osmehnula se. — Mi smo tim.
Prošle su godine. Mali biznis pretvorio se u veliku kompaniju, ali s uspehom je došla i hladna distanca.
Adam je sve češće ostajao duže na poslu, sve ređe zvao, sve manje bio kod kuće.
— Tata, hoćeš li doći na moj rođendan? — pitao je Marko.
— Naravno, sine, — odgovorio je, ne skidajući pogled s telefona.
Krisa je samo uzdahnula. Više nije verovala u njegovo „naravno“.
Pokušaj ozbiljnog razgovora završio se uobičajenim „kasnije“:
— Sve ovo radim zbog nas, Krisa, — dobacio je, zakopčavajući sako.
— Zbog koje porodice? — prošaputala je. — One koju više ne primećuješ?
Ubrzo se u kompaniji pojavila mlada asistentkinja — Viktorija.
Kasnije — novi parfem, novi sat, novi ton u glasu.
A onda je jedne večeri Adam ušao kući s ledenim izrazom lica:
— Podneo sam zahtev za razvod.
— Zašto?…
— Zato što sam upoznao ženu koja me zaista razume.
— Viktoriju? — izustila je.
Klimnuo je glavom.
— Morate se iseliti do kraja nedelje. Kuća, računi, biznis — sve je na moje ime.
Krisi se srušio svet. Spakovala je decu, iznajmila mali stan i zaposlila se kao konobarica. Noću je učila — upisala je večernje pravne kurseve.
Prošlo je deset godina.
Krisa je postala cenjeni advokat. Njena deca su odrasla: Marko je sanjao da pokrene IT kompaniju, Lusi je briljirala u školi.
I onda je jednog dana stara prijateljica donela vesti:
Adam je na rubu bankrota. Viktorija je potrošila sve — luksuz, automobili, računi.
A malo kasnije Krisa je saznala da je bivši muž skrivao prihode kako bi smanjio alimentaciju.
Prikupila je dokaze i podnela tužbu.
Saslušanja su trajala dugim mesecima, ali na kraju je sud presudio: Krisa je imala pravo na deo imovine — kao suosnivač kompanije i majka njegove dece.
— Jesi li sad zadovoljna? — promukao je Adam na izlazu iz sudnice. — Uništen sam.
Pogledala ga je pravo u oči:
— A jesi li ti razmišljao o nama onog dana kada si nas izbacio na ulicu? Ovo nije osveta, Adame. Ovo je pravda.
Život je ponovo procvetao.
Krisa je kupila prostranu kuću, Lusi je upisala prestižni univerzitet, Marko je otvorio sopstveni biznis.
I jednog kasnog popodneva na pragu se pojavio Adam — ostario, umoran.
— Krisa, shvatio sam koliko sam pogrešio. Želim sve da vratim.
— Ništa se ne može vratiti, — odgovorila je tiho. — Deca su odrasla bez tebe. To je bio tvoj izbor.
Zatvorila je vrata za njim — bez ljutnje, bez suza. Samo blagi, umorni osmeh.
Kasno uveče, izlazeći iz kancelarije, Krisa je podigla pogled ka nebu.
Pre deset godina izgubila je sve.
A danas je imala mnogo više od novca i kuće.
Imala je slobodu.