— Luka, blizanci su! — plakala je Ana u slušalicu. — Dva dečaka, po dva i po kilograma, ali zdravi su, sve je u redu! — Na ultrazvuku su rekli… — tupo je odgovorio muž. — Dečaci, znači? — Da, — nasmešila se ona kroz suze. — Naši mališani.
Trudnoća je za Anu postala iskušenje — i telesno i duševno. Luka, vozač u njihovoj maloj firmi, u početku nije želeo decu. Njihova priča nije počela iz ljubavi, već iz pokušaja da se zaboravi. Nedavno je preživeo izdaju: njegova verenica, Klara, prevarila ga je sa njegovim prijateljem. Luka nije izdržao, raskinuo je veridbu i jednostavno tražio način da prestane da oseća bol. Ana, mlada knjigovođa, naivna i riđe kose, postala je njegov spas — iako sama još nije znala po koju cenu.
Bila je devojka na koju retko ko obraća pažnju: pege, nemirna kosa, blaga narav. Luka je postao njen prvi muškarac, prvi poljubac, prvi san. Ona se zaljubila iskreno, a on — samo je želeo tišinu.
Kada je Ana zatrudnela, sve je isplivalo na videlo. Luka se zbunio, ali majka je insistirala — oženi se. Venčali su se tiho, bez haljina i zdravica, samo su proslavili u bašti. Ana je blistala, Luka je ćutao.
Sve češće se zadržavao „na poslu“, ne želeći da vidi ni ženu, ni njen rastući stomak. A ona je, naprotiv, maštala o budućnosti. Verovala je da se ljubav može uzgajati, poput drveta — ako se zaliva strpljenjem.
Ali jednog dana njen put je presekla Klara.
— Sada razumem Luku, — hladno je rekla, odmerivši Anu pogledom. — Ti uopšte nisi njegov tip. — Zato imamo decu, — odgovorila je Ana, zadrhtavši. — Ti si sve sama odlučila. On to nije želeo, — nasmejala se Klara.
Reči su je pogodile jače od šamara. Istog dana Ana je završila u bolnici.
Ipak ga je zvala kasnije — tiho, kao da se plaši da ne uplaši sudbinu: — Luka, dođi. Liče na tebe. Mnogo.
Obećao je. Ali nije došao.
Tako je počeo njen život bez muža, ali sa dvoje dojenčadi.
Svekrva je pomagala, a Luka — sve češće provodio vreme kod Klare. U malom gradu su to svi znali. Samo se Ana pretvarala da nije tako. Sve dok se jedne noći nije spremila — spakovala je stvari i zaplakala: — Ne mogu više…
Luka je nije zaustavio. Samo je rekao: — Ja ću sam da odem.
I otišao je. Kod ljubavnice.
Prošlo je nekoliko godina. Deca su porasla, a Ana je procvetala. Postala je vitka, samouverena, lepa. Luka, kada je došao kod majke, nije mogao da veruje svojim očima: pred njim je stajala sasvim druga žena — ne uplašena devojčica, već snažna majka.
— Promenila si se, — rekao je, nespretno se osmehujući. — Hvala, — odgovorila je mirno.
Od tada je počeo češće da dolazi — prvo kod dece, a zatim samo kod nje.
Klara je besnela, pravila scene. — Razvedi se od nje! — vikala je. — Dok su deca mala — ne mogu, — odgovarao je.
A onda bi dodao tiho, već sebi: a i ne želim.
Kada je Klara, umorna od njegovih sumnji, otišla na odmor sa drugim muškarcem, Luka je spakovao kofer i vratio se kući.
Ana mu se bacila u zagrljaj, ne zadržavajući suze. — Znala sam da ćeš se vratiti, — šaputala je.
Porodica je ponovo bila zajedno.
A Klara, sedeći u kafiću pored mora, gledala je novi prsten na prstu i mislila: Bez ljubavi je, verovatno, lakše. Manje boli.
A Ana je iste večeri milovala sinove po glavi i mislila: Ljubav nije slabost. To je snaga, ako umeš da praštaš.
I svaka od njih je bila na svoj način u pravu.