Bilo je to mirno letnje popodne na obodu Beograda, jedno od onih gde vazduh deluje uspavano i ništa ne najavljuje opasnost. U kući porodice Jovanović sve je teklo uobičajeno… sve dok njihov mačak, crni felino nazvan Senka (Shadow), nije promenio sudbinu svih.
Senka nije bio rasni mačak, niti je imao pedigre. Bio je spasen sa ulice i od tada je živeo sa porodicom kao punopravni član. Ali tog dana, njegov instinkt se pretvorio u čudo koje je spasilo jedan život.
Majka, Jelena Jovanović, ostavila je svog jednogodišnjeg sina, Luku, da se igra u sobi sa plišanim igračkama. Prozor je bio otvoren, zaštićen samo mrežom za komarce. Soba se nalazila na spratu – ne previsoko, ali dovoljno da pad bude smrtonosan.
Jelena je mislila da je sve pod kontrolom. Senka, obično miran, provodio je duge sate dremajući na sofi. Međutim, tog dana bio je uznemiren. Neprestano je mjaukao, grebao tepih, trčao amo-tamo i uporno gledao ka stepenicama koje vode na sprat.
— Mislila sam da je gladan — prisetila se Jelena kasnije — ali njegov pogled… bilo je kao da pokušava nešto da mi kaže.
Odjednom, razdiruće mjaukanje je odjeknulo kroz celu kuću. Jelenu je prošla jeza i potrčala je uz stepenice. U tom istom trenutku, kamera bebi-monitora je zabeležila neverovatan prizor.
Mali Luka, radoznao i nesiguran, popeo se na kutiju pored prozora. Rukama se oslonio na loše pričvršćenu mrežu za komarce, koja je počela da popušta pod njegovom težinom. Iza nje, samo praznina i kameni pločnik dvorišta.
I tada je Senka skočio.
Mačak se bacio ka prozoru, zakačio kandžama za detetov džemper i povukao svom snagom unazad. U istom trenutku, Jelena je utrčala u sobu i uspela da uhvati sina za struk, baš kada se mreža potpuno otkinula.
— Da nije bilo Senke… — rekla je Jelena kroz suze u intervjuu za srpsku televiziju. — On je znao pre mene. Dozvao me je da dođem gore.
Priča je postala viralna. Lokalni mediji su ga nazvali „mačak čudotvorac“, a porodica je primala poruke divljenja iz celog sveta.
Ali misterija se tu nije završila.
Nekoliko dana kasnije, Senka je ponovo počeo čudno da se ponaša: stajao je ispred Lukine kolevke, netremice gledajući ka prozoru. Tiho je mjaukao, ponekad frktao i grebao okvir, kao da pokušava da otera nešto nevidljivo.
Jedne noći, Jelenu je probudio jak zvuk: škripanje drveta. Potrčala je do prozora i videla kako ogromna grana starog topola ispred kuće pada tačno na mesto gde bi Luka pao da se tragedija dogodila.
Nekoliko dana kasnije, stiglo je pismo bez pošiljaoca. Unutra je bila stara fotografija, crno-bela. Na njoj je mačak identičan Senki sedeo na prozorskoj dasci. Datum: 1954.
Na poleđini, jedna jedina rečenica, rukom ispisana:
“Ponekad se, vrate… da bi spasli.”
Od tada, porodica Jovanović čuva tu fotografiju kao talisman. Senka je i dalje u kući, nadgledajući svaki kutak kao tihi čuvar.
Da li je to samo slučajnost? Ili možda neki heroji nikada sasvim ne odu?
Bilo kako bilo, tog dana, jedan crni mačak zaustavio je vreme i poklonio dečaku njegovo drugo rođenje.