U bolničkoj sobi je vladao grobni muk.
Prigušeno svetlo monitora obasjavalo je bledo lice Aleksandra, policajca koji je rizikovao život da bi spasao druge… a sada je bio na ivici smrti.
Satima su se lekari borili da ga održe u životu. Ali povrede su bile preteške.
Jedan od doktora je spustio glavu, iscrpljen.
— …Žao mi je.
Monitor je emitovao dugačak, neprekidan zvuk.
Aleksandrovo srce je stalo.
Pored vrata, nemački ovčar je mirno čekao. Bila je to njegova službena partnerka, njegova verna prijateljica. Radila je s njim na spasavanjima, u poterama, na patrolama.
I sada je, činilo se, shvatala da se dešava nešto strašno.
Medicinska sestra, drhtavim glasom, upitala je:
— Da li smemo da je pustimo unutra… da se oprosti?
Lekari su klimnuli glavom.
Kučka je polako ušla, spuštenih ušiju i pogleda fiksiranog na svog partnera. Prišla je krevetu, nežno ga onjušila… i odjednom, nešto se promenilo.
Počela je očajnički da laje.
Skočila je na krevet, gurajući Aleksandrovu ruku, vukući njegovu bluzu, snažno pomerajući njegovo telo.
— Izvedite životinju! — povikao je neko.
Ali u tom trenutku, jedan od doktora je primetio nemoguće.
— Čekajte! Njegova ruka se pomerila!
Svi su se ukočili.
Monitor, koji je do tog trenutka ćutao, emitovao je tihi bip… pa još jedan…
Aleksandrovo srce je ponovo počelo da kuca.
Lekari su reagovali u momentu: adrenalin, kiseonik, defibrilator.
Tim se kretao frenetično, vođen iskrom nade.
Nekoliko minuta kasnije, zelena linija monitora je obeležavala slab, ali konstantan ritam.
Aleksandar je bio živ.
Kučka je legla pored njega, naslonivši glavu na njegove grudi, kao da želi da ga održi budnim svojom toplotom.
Niko u sobi nije mogao da zadrži suze.
Ta životinja je osetila ono što aparati nisu mogli da detektuju.
Te noći, svi su shvatili da ljubav i odanost mogu biti jači od smrti.