Bio je to savršen dan za porodični izlet. Sunce je sijalo, vazduh je bio ispunjen smehom, a interaktivni zoološki vrt bio je pun uzbuđene dece koja su trčkarala od jednog ograđenog prostora do drugog.
Među njima, jedna devojčica, Milica, proživljavala je najsrećniju avanturu svog kratkog života.
— Mama, pogledaj onu džinovsku kornjaču! — vikala je, skačući od sreće.
— A ovi zečevi! Tata, možemo li da imamo neke kod kuće?
Njeni roditelji, Ana i Marko, pogledali su se i osmehnuli. Gledati je tako srećnu bio je najbolji poklon.
Kada su stigli do dela sa vidrama, dogodilo se nešto magično.
Jedna od njih — mala, sa sjajnim očima i mokrim krznom — doplivala je pravo do Milice. Popela se na stenu, radoznalo je pogledala i ispružila šapice kao da želi da je dodirne.
Milica se sagnula i nežno je pomilovala. Vidra nije pobegla; naprotiv, prišla je još bliže, mrdajući brkovima i uporno je njušeći.
Posetioci u blizini su zastali. Prizor je bio tako sladak da je nekoliko njih izvadilo telefone da snimi trenutak.
Ali odjednom, sve se promenilo.
Vidra je prestala da se igra. Počela je da pliva u krug, uznemireno, vraćajući se iznova i iznova Milici. Doticala joj je stomak šapama, ispuštala tihe cvileće zvuke, udarala stenu… Nešto u njenom ponašanju bilo je drugačije.
— Mora da je umorna — rekao je Marko, ne pridajući tome značaj. — Hajdemo dalje.
Porodica se udaljila, ali pre nego što su napustili zonu, čovek u uniformi zoološkog vrta prišao im je žurno.
— Izvinite — rekao je ljubaznim, ali ozbiljnim glasom. — Da li se vaša ćerka igrala sa našom vidrom, Lunom?
— Da, bila je preslatka — odgovorila je Ana, smešeći se.
Čovek je klimnuo glavom, duboko udahnuo i stišao glas:
— Molim vas, nemojte se uplašiti… ali preporučujem vam da što pre odvedete ćerku kod lekara.
Roditelji su ostali zbunjeni.
— Zašto? Da li joj se nešto dogodilo? Da li je vidra bolesna?
— Ne, nije to — brzo je objasnio radnik. — Vidite… Luna je vrlo posebna životinja. Radim s njom pet godina i primetio sam nešto neverovatno: kad god je neko bolestan, naročito deca, ona reaguje tačno ovako. Uznemirena je, ispušta zvuke, pokušava da dodirne stomak ili grudi…
Ana ga je pogledala s nevericom.
— Hoćete da kažete da… ona može da otkrije bolesti?
— Deluje nemoguće, ali da. Ne jednom, već nekoliko puta. Pre godinu dana, njušila je jednog dečaka isto kao danas… a nekoliko dana kasnije lekari su otkrili tumor u ranoj fazi. Od tada, kad god se ovako ponaša, shvatamo to vrlo ozbiljno.
Tišina je bila apsolutna.
Iste večeri, roditelji, i dalje sumnjičavi, ali uznemireni, odveli su Milicu u bolnicu.
Nakon nekoliko pregleda, lekar ih je pogledao ozbiljnim, mada punim nade, izrazom lica:
— Dobro ste učinili što ste došli odmah. To što ima tek počinje… i stigli smo na vreme da to tretiramo.
Suze su potekle niz Anino lice. Marko je rukama pokrio lice, ne verujući šta čuje.
Nekoliko dana kasnije, kada je Milici već bilo bolje, porodica se vratila u zoološki vrt. Prišla je jezercu, potražila Lunu i, kada ju je videla kako pliva blizu ivice, šapnula je uz osmeh:
— Hvala ti, Luna. Spasila si mi život.
A vidra, kao da je razumela svaku reč, podigla je glavu i nežno mrdnula brkovima, pre nego što se ponovo zaronila u vodu.