Moj suprug, Nikola, i ja vozili smo se mirno putem, okruženi jesenjom šumom. Bila je to prava, brza saobraćajnica, gde skoro nikada nije bilo gužve. Ali tog dana nešto je bilo drugačije. Ispred nas, automobili su bili potpuno zaustavljeni, formirajući dugačak red. Vazduh je bio nepomičan, kao da je samo vreme prestalo da teče.
— Mora da je neka nesreća — rekao je Nikola, dok je kočio.
Klimnula sam glavom, ali ubrzo sam ostala bez reči kada sam videla šta se dešava.
Iz šume, direktno na asfalt, počeli su da izlaze medvedi. Desetine njih. Neki veliki, impozantni; drugi, mali medvedići koji su trčkarali blizu svojih majki. Nisu režali, nisu napadali, nisu delovali agresivno. Više su se kretali sa tihom uznemirenošću, kao da ih nešto nevidljivo progoni. Hodali su mirno između automobila, ne reagujući na sirene niti na vike vozača. Bila je to nestvarna scena: nepregledna kolona medveda koja prelazi put, kao da zauvek napuštaju svoj dom.
— Ponašaju se čudno — šapnula sam. — Izgleda kao da beže od nečega.
I bila sam u pravu. Kada je istina konačno izašla na videlo, svi smo bili užasnuti.
Ispostavilo se da su medvedi bežali od opasnosti. Nekoliko dana kasnije, televizijska reportaža je objasnila da je blizu reke, usred šume, izgrađeno postrojenje za preradu otpada. Hemijski otpad i smrad proširili su se celim područjem, zagađujući vazduh i vodu. Životinje, nesposobne da podnesu buku i miris, napustile su svoje jazbine i izašle na put tražeći čist vazduh.
Nisu prilazile ljudima iz radoznalosti. Bile su proterane.
Preživele su, da, ali su izgubile svoj dom.
Javnost je bila ogorčena, što je dovelo do obustave rada postrojenja. Očistili su područje, i polako su se medvedi vratili u šumu. Taj događaj postao je bolna lekcija: ljudsko biće nema pravo da uništava prirodu za sopstvenu korist.
Kada životinje izađu na put, to nije uvek slučajnost.
Ponekad je to krik upomoć.