Starica je delovala umorno, ali je imala ljubazan osmeh. Na pasoškoj kontroli je tihim glasom objasnila da leti da provede zimu sa svojim unucima. Dugo ih nije videla i nedostajali su joj. Nakon što su proverili njena dokumenta, odvukla je svoj stari sivi kofer prema traci za inspekciju.
Radnik obezbeđenja, mladić u besprekornoj uniformi, nezainteresovano je posmatrao ekran skenera, sve dok mu nešto nije privuklo pažnju. Unutar jednog od kofera pojavio se neobičan oblik.
— Samo trenutak… — promrmljao je mršteći se. — Šta je to?
Podigao je pogled ka starici sa cvetnom maramom, vlasnici sumnjivog prtljaga.
— Gospođo, šta nosite u tom koferu?
— Ništa važno — odgovorila je tiho. — Samo poklone za moje unuke.
— Gospođo — rekao je službenik čvrstim tonom — to ne izgleda tačno. Šta je unutra?
Žena je spustila pogled. Ruke su počele da joj drhte.
— Nije ništa… Već sam vam rekla.
— Onda ću morati da otvorim prtljag — najavio je agent.
— Ne smete to da uradite! Neću vam dati šifru! — viknula je ona.
Ali bilo je kasno. Pomoću makaza, službenik je razbio katanac. Kofer se otvorio i svi prisutni su se ukočili.
Unutra su bile tri žive kokoške. Sa strane, pregršt zrna i staro ćebe kojim ih je žena verovatno pokrivala tokom putovanja. Jedna je tiho kokodakala; druga je pokušavala da izađe iz kofera.
— Jesu li to… žive kokoške? — rekao je agent, iznenađen.
— Da — odgovorila je starica mirno. — Rekla sam vam da su to pokloni za moje unuke.
— Gospođo, znate da je zabranjeno prevoziti životinje bez dokumenata.
Žena je uzdahnula sa tugom.
— Samo sam želela da moji unuci jedu svežu supicu. Tamo je sve skupo, a ove kokoške sam sama odgajila. Dobre su, domaće.
Agent je zaćutao. Pogledao je svog kolegu, koji je samo slegnuo ramenima. Nakon kratkog savetovanja, šef je odlučio da preda ptice veterinarskoj službi i napiše izveštaj o putnici.
Dok su pažljivo vadili kokoške, starica je plakala.
— Oprostite mi… Nisam htela ništa loše.
— Razumemo, gospođo — odgovorio je službenik tihim glasom — ali pravila su pravila.
Kokoške su poslate u karantin, a kasnije je lokalna farma pristala da ih primi. Ženi je dozvoljeno da nastavi put, ali bez svog „poklona“.
Pre ukrcavanja, okrenula se ka agentu i tiho mu rekla:
— Recite im da me ne zaborave… te kokoške su moje.
Mladić se prvi put nasmešio tog dana.
— Obećavam vam, gospođo — odgovorio je. — Biće u dobrim rukama.