Policajci su primili poziv zbog ulične prodaje bez dozvole na uglu glavne avenije i odmah su se uputili tamo. Ali kada su stigli, njihova strogost je splasla: pred njima je bila starica sa gajbicom povrća, skromnog i bezazlenog izgleda.
Žena, obučena u iznošen džemper i izbledelu suknju, imala je uredno poređane paradajze, šargarepe i krastavce.
— Bako, da li znate da je prodaja na javnoj površini zabranjena? — upitao je mirno jedan od službenika.
— Znam, sine — uzdahnula je ona. — Ali potreban mi je novac za lekove mog bolesnog sina. Nemam nikoga drugog, i niko mi ne pomaže. Sve sam ovo uzgojila u svojoj bašti. U tome nema ničeg lošeg.
Policajci su se pogledali. Prekršaj je bio jasan, ali saosećanje je bilo jače.
— Ovog puta nećemo ništa preduzimati — rekao je najstariji. — Ali potražite drugi način da zaradite za život. Nisu svi službenici toliko razumni.
— Da, naravno, hoću — odgovorila je nervozno, kao da želi da odu što pre.
— Kad smo već došli, hajde da joj kupimo nešto — rekao je jedan sa osmehom. — Tako ćemo joj malo pomoći.
— Nema potrebe, dragi — uzvratila je žurno. — Imam mnogo kupaca.
— Mnogo? — začudio se kolega. — Pa ovde nema nikoga.
— Dolaze rano — nasmejala se usiljeno. — Vi ih niste zatekli.
— Onda, barem, nekoliko paradajza — insistirao je službenik.
— Ne, sine, ostavi ih — rekla je drhtavim glasom. — Neka drugi iskoriste.
Njen glas je odavao nemir. Jedan od policajaca se namrštio, nagnuo se i uzeo paradajz. Pažljivo ga je osmotrio i odjednom naredio:
— Uhapsite je. Odmah.
— Šta se dešava? — upitao je iznenađeno njegov kolega.
Službenik je podigao paradajz. Imao je sitne rupice, kao da mu je neko nešto ubrizgao. I ostalo povrće je imalo iste tragove.
Kasnija istraga je otkrila da starica nije bila tako nevina kao što je izgledala: pod maskom bespomoćne prodavačice, distribuirala je zabranjene supstance. U njenoj kući pronašli su njenog sina sa invaliditetom, zaduženog za proizvodnju, dok ih je ona prevozila i prodavala bez izazivanja sumnje.
Zlo se, još jednom, krilo iza najnevinijeg lica.