Starija žena u iznošenom kaputu polako je gurnula vrata otmenog restorana, nekakvog «Zlatnog Jastuka».
Domaćica ju je osmotrila s prezirom i oštrim tonom rekla:
— Gospođo, ovo je skupo mesto. Sumnjam da možete da platite ovde.
— Znam, imam novca — odgovorila je žena smireno.
Uz primetnu nelagodnost, odveli su je do stola u najudaljenijem ćošku sale.
Gosti, obučeni u svečane toalete i okruženi sjajnim čašama, razmenjivali su radoznale poglede.
Ko je ta starica koja se usuđuje da sedi među njima, na mestu rezervisanom za bogate?
Kada joj je prišao konobar, žena je podigla pogled i tihim glasom upitala:
— Šta je najjeftinije na meniju?
— Mogao bih da vam ponudim čorbu od povrća… mada, možda će vam se i to učiniti preskupo — odgovorio je on, oklevajući.
— U redu je, donesite mi čorbu — reče ona.
Čuvši razgovor, grupa muškaraca za susednim stolom glasno se zakikotala.
Drugi su sledili njihov primer: prigušen smeh, podrugljivi pogledi, šaputanja puna prezira.
„Došla je prosjakinja da jede među bogatašima“, mrmljali su.
Ali ono što se dogodilo posle toga nateralo bi ih da se duboko pokaju zbog svojih reči.
Konobar, ljubazan mladić, vratio se posle nekoliko minuta. Nagnuo se prema njoj i prošaputao:
— Gospođo, izvinite… smeju vam se. Sramota me je zbog njihovog ponašanja.
Starica se spokojno osmehnula.
— Ne brini, sine. Ne vređaju me. Ja ispunjavam jedan san.
— San? — upitao je on, iznenađen.
— Dok mi je suprug bio živ, uvek smo prolazili ispred ovog restorana — objasnila je. — Sanjali smo da ćemo jednog dana imati dovoljno novca da uđemo i jedemo ovde. On je preminuo, ali ja sam uštedela nešto. Danas sam došla sama… da ispunim naše obećanje.
Konobar je ućutao, dirnut.
Oči su mu se napunile suzama, ali je to prikrio zapisujući nešto u svoju beležnicu.
Starica je mirno pojela svoju čorbu, izvadila stari novčanik i zatražila račun.
Mladić se vratio i tiho rekao:
— Danas nećete platiti ništa. Ja vas častim.
I dodao je sa drhtavim osmehom:
— Nadam se da će neko imati prema meni isto srce kad ja budem star.
Restoran, koji je pre bio ispunjen smehom, utonuo je u apsolutnu tišinu.
Niko se nije usudio da je pogleda u oči.
Starica je ustala, zahvalila se uz mali naklon i polako izašla iz lokala.
I dok su se vrata zatvarala za njom, u vazduhu je ostao da lebdi osećaj stida, poštovanja… i ljudskosti.