Хладан ветар са истока гонио је по сметлишту комаде пластике и изгужване новине, као остатке туђих живота. Над гомилама смећа висила је једка магла – мешавина дима, прашине и заборава.
Овде, на ободу града, где је асфалт прелазио у глину, живела је Алиса Морено.
Некада је била доктор Алиса Морено, бриљантан хирург, лауреат награда, жена са сјајном каријером и станом са погледом на реку.
Сада је њен дом била бетонска цев испод старог моста, прекривена новинама и крпама.
Скапел је заменио зарђали нож, мантил – изношена јакна.
Није се жалила. Једноставно је живела, дан за даном, као да плаћа за грех који није памтила.
Те ноћи је ромињала киша. Алиса се враћала са «пленом» – две конзерве и кишобраном са поломљеним жицама.
Слаба светлост ручно направљене лампе ухватила је покрет код сметлишта. Прво је помислила – мачка. Али онда је чула јецај.
Испод гомиле смећа лежала је жена – млада, у поцепаном капуту, скроз мокра. Лице – кредасто, усне – плаве.
Алиса је пала поред ње на колена. Инстинкти су се, чинило се, пробудили – није прошао ни минут, а она је поново постала лекар.
Пулс слаб. Кожа хладна. Грчевито дисање.
Све је јасно: унутрашње крварење. Смрт је питање сата.
— Боже… — прошапутала је и длановима обуздала дрхтај.
Да бежи? Да зове? Али кога? Нико неће веровати бескућници са прљавим лицем и туђим очима.
И она је једноставно почела да делује.
Скинула је јакну, покрила повређену.
Проверила стомак – тврд, напет.
— Пукла слезина… — промрмљала је. — Или јетра.
Километар одатле била је стара гаража – њено скровиште за невреме.
Подигла је жену, лагану као дете, и тетурајући је вукла кроз блато.
Гаража је била празна. Алиса је упалила лампу, прострла крпе, извукла из скровишта металну кутију.
Унутра – све што је остало од њеног прошлог живота: скалпел, клеме, игле, стара бочица алкохола.
Руке нису дрхтале. Само је срце куцало као да хоће да искочи из груди.
Рез – тачан, сигуран. Крв је потекла, густа, тамна.
Алиса је шила, превијала, дисала заједно са том женом, као да спасава део себе.
После два сата све је било готово.
Пацијенткиња је дисала. Живела.
У зору је отворила очи.
— Где сам? — једва је изговорила.
— У гаражи, — одговорила је Алиса, седајући код зида.
— Ви сте… лекар?
— Некада.
Жена се звала Луиза Хофман. Ћерка утицајног бизнисмена. Доживела је несрећу – ауто је слетео са пута, и Луиза се чудом докопала овог сметлишта.
Следећег дана по њу је дошло обезбеђење. Луиза је плакала, молећи да поведу Алису са собом, али ова је одмахнула главом:
— Моје место је овде.
Луиза је оставила коверту и поруку: „Спасили сте ми живот. Ако икада одлучите да се вратите – пронађите ме“.
Алиса је спалила писмо. Новац сакрила. И наставила даље.
Прошле су године.
Град је постао другачији, али небо над сметлиштем остало је исто.
Алиса је сада живела испод железничког моста, лечила бескућнике, превијала ране, вадила метке. Људи су је звали једноставно – Доктор.
Једног дана јој је пришао мушкарац у скупом капуту.
— Доктор Морено? — упитао је.
Она се укочила.
— То име не постоји.
— Ја сам Себастијан Хофман. Луизин брат. Ви сте јој спасили живот пре пет година.
Алиса се окренула.
— Да ли је жива?
— Не, — тихо је рекао. — Умрла је јуче. Рак. И… све ово време вас је тражила.
Пружио је коверту, запечаћену нотарским печатом.
— Оставила вам је наследство. И… још нешто.
Алиса није дотакла.
— Нећу узети новац.
— Није само новац, — рекао је. — То је истина.
Направио је паузу.
— Јесте ли знали да је Луиза била трудна те ноћи?
Свет као да је стао.
— Не…
— Породила се два дана након што сте је спасили. Дечака. Тежина – мање од килограма. Али преживео је. Захваљујући вама.
Алиса је обухватила главу рукама. Срце је лупало, ваздух је излазио у трзајима.
— Где је он?
— Код нас. Има пет година. Зове се Матеја. — Себастијан је извадио слику. — Личи на вас.
Она је погледала. Дечак са сивим очима и рашчупаном косом смејао се, држећи у рукама играчку змаја.
Алиса је заплакала први пут у пет година.
Себастијан је наставио:
— Луиза је пре смрти урадила ДНК тест. Показао је да сте ви његова биолошка мајка.
Алиса је пребледела.
— То је немогуће…
— Пронашли су вас на сметлишту након три дана нестанка, — нежно је рекао. — Тада су кружиле гласине… да сте киднаповани. Да су спроводили експерименте. Она је све сазнала. Вештачки сте оплођени.
Сећања су провалила као олуја: хладна светлост, ињекције, маске, бол.
Сетила се.
— Луиза вас је препознала када се пробудила, — наставио је Себастијан. — Знала је ко сте. И када је схватила да је трудна, одлучила је да задржи дете. Ваше дете.
Алиса није могла да стоји. Колена су јој се савила. Све што је сматрала казном, испоставило се да је судбина.
После недељу дана се одлучила. Дошла је у кућу Хофманових – велику, са белим стубовима и вртом.
Врата је отворила дадиља. А онда се појавио он – Матеја.
— Ти си мама? — упитао је тихо.
Алиса је климнула главом, неспособна да изговори ни реч.
— Руке су ти изгребане, — рекао је. — Јеси ли ратовала?
— Помало, — осмехнула се. — За живот.
— Хоћеш ли остати?
— Ако ми дозволиш.
— Хоћу, — рекао је и загрлио је.
У том тренутку Алиса је схватила: она више није изгнаник.
Она је мајка.
Прошла је година. Алиса је обновила медицинску лиценцу. Радила је у дечјој клиници, оперисала малишане са урођеним манама.
Сваког јутра син ју је пратио до врата и говорио:
— Мама, ти си суперхерој.
И први пут после дуго времена је веровала у то.