Мој јубилеј — четрдесети рођендан. Спремала сам се за њега као за мали празник душе: украсила сам стан, припремила топлу вечеру, позвала најближе. Смех, музика, здравице, радост — све је било савршено. Осећала сам се као срећна жена, док није дошао тренутак који је преокренуо цело вече.
Када је дошло време за поклоне, муж ми је са хитрим осмехом пружио познату кутију — шарену, са логотипом новог телефона. Срце ми је брже закуцало. Мој стари телефон се недавно удавио у умиваонику и надала сам се да је одлучио да ме обрадује.
— Хајде, отвори! — рекао је, једва сузбијајући смех.
Скинула сам поклопац… и занемела.
Унутра — празнина. Нема телефона, нема додатака. Само кутија.
Муж је грлено засмејао, а свекрва — не одвајајући камеру — снимала је моју реакцију. На свом новом ајфону.
— Па шта, зар није смешно? — изговорио је муж, задовољан „шалом“.
Смех је утихнуо. Гости су заћутали. Ваздух је постао тежак као пред олују. Осетила сам како се у мени диже бол и бес, али споља сам остала мирна. Насмешила се и захвалила „на оригиналности“. А онда, кад су гости отишли, одлучила сам да овај спектакл добије свој крај.
Док је муж испраћао последње госте, ја сам сакупила његове ствари: кошуље, пуњач, четкицу за зубе. Све сам лепо сложила у кесу и поставила поред врата. Кад се вратио и закуцао:
— Еј, заборавио сам кључеве, отвори! — рекао је и даље весело.
Пришла сам вратима и мирно изговорила:
— Иди мало код маме. Тамо су ти и ајфон, и смех, и публика. А ја ћу да размислим да ли ми у кући треба човек који се смеје мојим осећањима.
Ућутао је. А ја сам села на кауч, сипала себи чашу шампањца и први пут тог вечера искрено се насмешила.
Понекад је најбољи поклон — не телефон, не изненађење, већ спознаја. Спознаја да поштовање и љубав нису повод за шалу. И да чак и најтиша жена уме да постави на место онога ко заборави колико је важно чувати срце које се смејало поред њега.