Сеоски ваздух је мирисао на свеже покошено сено и топло млеко. Стајала сам у дворишту старе куће, посматрајући како четворогодишњи Лука храни кокошке, док је једноипогодишња Ема несигурно тапкала за њим, машући пуначким ручицама.
— Мама, гледај! Петао је штипнуо Ему! — повикао је син, подижући сестрицу у наручје.
Девојчица се звонко насмејала, њене тамне коврџе су скакутале у ритму. Сваки пут када бих је погледала, тргла бих се — та коса, очи, осмех… Све је подсећало на човека кога сам покушавала да избришем из сећања.
На прагу се појавила бака Јелена, ослањајући се на штап.
— Ана, дођите на ручак! Супа ће се охладити.
Захвално сам климнула главом. Ова жена ми је за годину дана постала блискија од рођене мајке. Разумела је без речи — и зашто сам побегла из града, и зашто Матеја више није долазио после тог разговора.
„Она много личи на мог брата“, рекао је тада, гледајући уснулу Ему. Без злобе. Само умор и сенка разумевања. После тога је једноставно отишао.
За ручком је бака Луки причала бајку о петлићу, а ја сам механички хранила Ему, док су ми мисли одлутале далеко.
…Сетила сам се тог дана када је све почело.
Осми месец трудноће. Ишла сам улицом, стежући стомак, а сузе су саме текле. На углу сам их видела — Давид, мој љубавник, смејао се са сићушном плавушом. Наши погледи су се срели на секунду — и он се једноставно окренуо.
— Извините, јесте ли добро? — чула сам глас поред себе.
Испред мене је стајао висок момак добрих очију и кесом из апотеке.
— Све је у реду, — слагала сам.
— Дозволите ми бар воде. Ја сам Матеја. Лекар.
Тако смо се упознали. Одвео ме је до клупе, и ја сам му из неког разлога све испричала — о Давиду, о издаји, о трудноћи, о празнини. Он је слушао, не прекидајући.
Од тог дана Матеја је почео да се појављује све чешће. Доносио је воће, помагао око куповине, пратио ме код доктора. А онда је предложио да одемо код његове баке на село — да удахнем свеж ваздух пре порођаја.
Тако се у мом животу појавила бака Јелена. Добра, мудра, меких руку и тихог гласа.
Када се Лука родио, Матеја је био поред мене. Донео је огроман букет белих рада – мојих омиљених. Затим — постао део нашег живота. Прво као пријатељ. Потом — као муж.
Венчање је било скромно, али топло. Његова мајка, лекар, загрлила ме је и рекла: „Чувајте једно друго“. Тада сам веровала да ће све успети.
Година је прошла срећно. Лукас је Матеју звао тата. Али он је све чешће говорио да жели наше заједничко дете. Ја сам оклевала — бојала сам се да изгубим крхку равнотежу.
А онда се десио тај сусрет.
У парку, међу породицама са колицима. Давид је стајао неколико корака даље — са женом и ћерком. „Твој син?“ — упитао је. „Да“, — одговорила сам. Он се тужно осмехнуо: „Личи на моју мајку“.
Од тог дана почели смо да се дописујемо. Безбедно. Онда — опасно. Онда — непоправљиво.
Када сам схватила да чекам дете, већ је било касно. Ема није била Матејина.
Он је сам приметио тест, очи су му сијале од среће: „Коначно!“ А ја нисам могла да изустим ни реч.
У породилишту је дуго гледао девојчицу. И изненада је изговорио:
— Она је копија мог брата.
Пребледела сам. Све је разумео. И заћутао заувек.
После тога су биле године — хладноћа, отуђеност, умор. Контрола, сузе, усамљеност. Док нисам отишла код баке Јелене — под изговором да бринем о њој.
Сада живим овде. На селу. Учим Луку да цепа дрва, печем палачинке са Емом, пијем чај са баком. Матеја понекад дође — ћутке, са новцем, са поклонима. Давид пише писма која спаљујем, не прочитавши их до краја.
А ја једноставно живим. Не чекам опроштај, не тражим љубав. Имам децу. И то је довољно.
— Мама, гледај, дуга! — виче Лука.
Загрлим их обоје, притиснем их уз себе и мислим: можда срећа није у томе да те воле. Већ у томе да сам волиш — упркос свему.
Могу ли да ти помогнем да преведеш још неки део приче, ако желиш?