Glavni lekar klinike, doktor Radovan Marković (umesto Richard Moren), bio je poznat po svojoj hladnoj strogosti i gvozdenoj disciplini. Tog dana, obilazeći odeljenje, primetio je mladu medicinsku sestru koja je pogrešila u rasporedu lekova za pacijente – greška nije bila kritična, ali je bila primetna.
— Kako su tebe uopšte zaposlili? — oštro je dobacio pred svima. — Siroče, bez podrške, bez mozga. Obukla si uniformu, a koristi nula!
U sobi je zavladala tišina. Devojka je stajala, spuštenih očiju, pokušavajući da zadrži suze. Zvala se Emilija Jovanović (umesto Emily). Da, siroče. Ali završila je medicinsku školu sa najboljim ocenama, studirala je uz stipendiju i radila noću da bi preživela. Svaki korak u njenom životu bio je borba — poštena, teška, ali puna vere.
Ali kad bi samo Radovan Marković znao ko je ona zapravo…
Kad bi znao da je njegova supruga, poginula u saobraćajnoj nesreći pre mnogo godina, uspela da rodi devojčicu — i da je ta devojčica tajno poslata u dom, sakrivši istinu…
Kad bi znao da pravo ispred njega stoji njegova sopstvena ćerka, ona koju je tražio celog života i nikada nije našao…
Sudbina ume da izabere pravi trenutak.
Iste noći, na njegov sto je stiglo pismo iz pravne službe. U koverti — DNK test.
Na vrhu je stajalo ime: Emilija Jovanović.
Ispod — lakonski zaključak: „Srodstvo je potvrđeno.“
Radovan je dugo gledao u papir. Ruke su mu drhtale. Pročitao je rezultat iznova i iznova — nadajući se da je pogrešio. Ali sve se poklapalo: ime, datum rođenja, i najvažnije — genetski kod.
Emilija… moja ćerka…?
Srušio se u fotelju, sećajući se šta joj je rekao ujutru. Svaka reč se sada odazivala bolom.
„Siroče… bez mozga…“ — hteo je da udari sebe zbog tih reči.
To je bila njegova ćerka. Njegova krv. Njegova porodica.
S izlaskom sunca došao je na odeljenje. Emilija je imala noćnu smenu — upravo je završavala menjanje infuzije. Ugledavši ga, devojka se ispravila i skrenula pogled, ne želeći da čuje nove prekore.
Ali umesto besa — tišina. Radovan je stajao zbunjen, kao da nije znao odakle da počne.
— Emilija… — tiho je izgovorio. — Moramo da razgovaramo. Nasamo.
Ona se uznemirila, ali je pristala. Ušli su u praznu lekarsku sobu. On je zatvorio vrata i stavio ispred nje presavijen list papira.
— Pročitaj.
Emilija je pogledala dokument, i oči su joj se raširile.
— Šta je ovo…?
— Istina — odgovorio je. — Ja sam tvoj otac. Nisam znao. Rečeno mi je da su moja žena i dete poginuli zajedno. Sve ovo vreme…
Prekinuo se. Emilija je sedela nepomično. Suze su joj tekle niz lice, ali ih nije primećivala.
— Sve ovo vreme sanjala sam da negde postoji čovek koji me traži — prošaputala je. — A kada sam vas srela… vi ste…
— Bio sam slep. Grub. I sada sam — najjadniji čovek na svetu.
Pogledala ga je — u njenom pogledu bili su bol, zbunjenost i… oproštaj.
Nastala je duga pauza. Emilija je prišla prozoru. Iza stakla polako je svanjivao novi dan, a unutar nje je besnela bura.
— Celog života sam želela da znam ko su mi roditelji. Zašto su me ostavili. Izmišljala sam da je mama umrla, a otac me traži. A onda sam srela vas…
— Ja sam kriv — prekinuo ju je. — I ne tražim oproštaj. Samo želim da objasnim.
Ispričao je sve. Kako je poverovao tuđim rečima, kako se nakon smrti žene zatvorio od sveta, kako se utopio u poslu. Bio je siguran da je izgubio sve — i ženu i dete.
— Nisam te tražio jer sam mislio da te nema — rekao je. — A sada, kada si ovde, spreman sam na sve da bi me upoznala ne kao šefa, već kao oca.
Emilija se okrenula prema njemu. Lice u suzama, ali pogled čvrst.
— To nije tako jednostavno — rekla je. — Bili ste mi stranac. Ponizili ste me. Bojala sam vas se.
— Znam.
— Ipak… uvek sam sanjala da imam oca.
Napravio je korak napred i oprezno pružio ruku.
— Dozvoli mi da barem pokušam to da postanem.
Ona je polako stavila dlan u njegovu ruku. Reči su postale suvišne.
Prošle su nedelje. U klinici se šaputalo: doktor Marković se promenio. Postao je blaži, pažljiviji, ljudskiji. Više nije vikao, češće je zahvaljivao. A pored njega su sve češće viđali mladu medicinsku sestru — Emiliju. Sedeli su zajedno u kantini, razgovarali ili samo ćutali. Ali to ćutanje je govorilo više od bilo kakvih reči.
I samo retki su znali zašto.
Nikada je više nije nazvao siročem.
Sada ju je zvao ćerkom.
Njihov odnos se razvijao polako. Donosio joj je kafu ujutru, ostavljao tople poruke, pozivao je da prošetaju kejom. Ali u njenim očima još je ostala opreznost — godine usamljenosti ne brišu se za par dana.
— Još uvek držiš distancu — primetio je jednom u parku.
— Želim da verujem… ali ne umem — odgovorila je. — Ljudi su dolazili i odlazili. Bojim se da će i ovo nestati.
— Neću otići — rekao je. — Ne opet.
Ona se prvi put nasmešila iskreno.
Ali mir nije potrajao dugo. U klinici je počela provera. Stigla je anonimna žalba: navodno je Emilija dobila mesto „preko veze“, da ima lažnu diplomu.
Radovan je bio besan. Shvatio je: to je osveta.
— Saznaću ko je to uradio — rekao je.
— Meni nije potrebna osveta — mirno je odgovorila Emilija. — Meni je potrebno poštovanje. Dokazaću da sam dostojna ovog mesta.
Ponosan, nasmešio se.
— Jaka si. Prava.
Nekoliko dana kasnije komisija je sprovela reatestaciju. Emilija je prošla sve testove briljantno, dobila pohvale, a žalba se pokazala lažnom.
Anonimni pošiljalac nikada nije pronađen, ali se ubrzo jedna od šefica odeljenja sama dala otkaz. Svi su pretpostavljali zašto.
Radovan je javno rekao:
— Emilija ovde nije zbog prezimena. Ona je ovde zahvaljujući srcu i radu. Ona je ponos ove klinike.
Išli su hodnikom zajedno. Kolege su pozdravljale Emiliju s poštovanjem. Pacijenti su se smešili. Prvi put je osetila da više nije sama.
Ona je ćerka. Voljena. Jaka.
Bolnica je živela uobičajenim životom. Lekari su žurili na vizite, pacijenti su zahvaljivali, a mlade medicinske sestre su gledale Emiliju sa divljenjem.
Postala je sigurna, poštovana, potrebna. Sada je znala — njeno mesto je ovde.
Radovan se promenio. Više ga nisu zvali strogim, već pravednim. Na njegovom stolu stajala je fotografija: on i Emilija, oboje u belim mantilima, sa istim osmesima.
Nisu pokušavali da vrate prošlost — gradili su sadašnjost.
Vikendima je vodio Emiliju na mesta gde je šetao s njenom majkom. Pričao je o njoj s nežnošću.
Emilija je slušala i osećala kako u njoj oživljava ljubav koju nikada nije poznavala.
Jedne noći primetila je ostavljenu bebu na pragu bolnice. U njegovim očima bila je poznata usamljenost.
Mesec dana kasnije ušla je u očevu kancelariju s papirima.
— Želim da ga usvojim — rekla je. — Ne želim da odrasta bez ljubavi.
Pogledao je u nju s toplinom.
— Onda ću ja postati njegov deda — odgovorio je. — I obećavam: nikada neće biti sam.
Ponekad sudbina uzme previše. Ali ponekad vrati više nego što se moglo sanjati. I upravo tada počinje pravi život.