Mladi mašinovođa Ranko (umesto Richard) navikao je na neočekivane situacije na pruzi. Tajga ga je retko puštala bez iznenađenja — sneg, mećava, životinje na šinama. Ali ono što se dogodilo tog januarskog dana, zapamtio je do kraja života.
Pravo na šinama stajao je čopor vukova. Desetak zveri, snažnih, guste dlake i ćilibarskih očiju. Obično se životinje razbeže od tutnjave voza koji se približava, ali ove se nisu pomerile ni za pedalj. Stajale su u gustom zidu i gledale pravo u kabinu — mirno, skoro svesno, kao da su štitile nešto važno.
Ranko je dao snažan signal. Sirena se prolomila tajgom, udarajući o jelke kao eho. Vukovi se nisu ni trgli. Tada je povukao ručicu za kočenje u nuždi. Točkovi su škripali po šinama, metal je stenjao, a srce mu je lupalo kao da i ono pokušava da zaustavi ovu višetonjsku kompoziciju.
Voz se zaustavio na nekoliko metara od vukova. Sneg se slegnuo, vazduh je drhtao od napetosti. Ranko je zadržao dah — i tada je čopor počeo da se razdvaja. Polako, kao da otvaraju zavesu.
Na šinama je ležao čovek. Starac, u iscepanoj odeći, ruku vezanih lisicama. Lice mu je bilo prekriveno krvlju i snegom. Ranko ga je odmah prepoznao — bio je to Pavle (umesto Paul), lokalni lovočuvar, koga je poznavao od detinjstva.
Skočio je dole, razbio brave, oslobodio starca i čuo nešto od čega su mu se naježile dlake. Krivolovci — oni isti sa kojima se lovočuvar borio godinama — uhvatili su ga i, odlučivši da se reše svedoka, vezali ga za šine, ostavljajući ga da strada.
— Mislio sam, gotovo… kraj je — promuklo je izgovorio starac. — A onda sam čuo zavijanje…
Ispostavilo se da su vukovi, koje je godinama štitio od ljudi, došli da mu pomognu. Opkolili su ga u krugu, čineći ga vidljivim izdaleka, i nisu dozvolili vozu da proleti.
Od tada, svaki put kada prolazi tim delom pruge, Ranko nehotice uspori. Kroz mraznu paru i snežnu zavesu, ponekad mu se učini da među drvećem promiču sive siluete — tihi čuvari tajge, koji podsećaju da prava zahvalnost živi čak i u divljoj prirodi.