U jednom malom gradu, u srednjoj školi br. 17, održavao se javni čas o bezbednosti. Učenici, nastavnici i roditelji ispunili su salu, radoznalo čekajući demonstraciju. Na scenu je izašao policajac u uniformi zajedno sa svojom partnerkom — nemačkim ovčarom po imenu Reks — koja je tiho i mirno hodala uz njega.
Na prvi pogled, Reks je delovao opušteno, gotovo pospano, ali su njegove oštre oči pažljivo pratila svako lice u publici. Učenici su se smeškali među sobom. Policajac se nasmešio i ponosno rekao:
— Ovo nije samo pas. Ovo je moj partner. I on nikada ne greši.
Program je počeo. Na komandu policajca, Reks je pronašao repliku oružja sakrivenu u rancu, zatim marker skriven u džepu jednog dobrovoljca. Publika je aplaudirala, zadivljena njegovom preciznošću.
Ali baš kada je prezentacija trebalo da se završi, nešto se promenilo. Pas se iznenada zategao, dlaka na vratu mu se podigla, a pogled se ukopao u masu ljudi. U trenutku je skočio napred uz duboko režanje.
— Reks, mir! — povikao je policajac, ali pas nije poslušao.
Reks je skočio na devojku iz trećeg reda. Zvala se Marija, tiha i povučena učenica. Oborio ju je na pod, dok joj je sveska pala pored nogu. U sali su odjeknuli vriskovi. Nastavnici su potrčali da pomognu, a policajac, držeći povodac, promrmljao je zbunjeno:
— On nikada ne reaguje bez razloga… nikada.
Marija je drhtala, plačući. Mnogi su pomislili da je pas pogrešio, ali policajac nije bio uveren.
— Gospođice — rekao je ozbiljnim tonom — moraćete sa roditeljima da pođete u stanicu. To je samo procedura.
Roditelji su negodovali, ali Reks je i dalje režao, ne skidajući pogled sa devojke. Njegov instinkt govorio je drugačije.
U policijskoj stanici uzeli su Marijine otiske prstiju. Nekoliko minuta kasnije, kompjuter je zazviždao — pogodak. Policajci su ostali bez reči.
Otisci su pripadali osobi registrovanoj u federalnoj bazi traženih kriminalaca.
Policajac ju je pogledao hladno:
— Hoćete da ispričate sama, ili da čitam dosije?
Marija je duboko udahnula. Izraz lica joj se promenio — uplašena devojčica je nestala, a ostala je žena sa prodornim pogledom.
— U redu — rekla je mirno. — Igra je gotova.
Njeno pravo ime bilo je Ana. Nije imala šesnaest, već trideset godina. Retki poremećaj sprečavao je njen organizam da stari, dajući joj izgled tinejdžerke.
Godinama je bežala od policije. Počinjala je krađe, prevare i pljačke zlatara. Uvek je uspevala da pobegne, jer niko ne bi posumnjao u “učenicu”.
Menjala je škole i imena, pretvarajući se da je siroče koje su usvajale različite porodice.
— Niko ne bi poverovao — nasmejala se — da nije bilo vašeg tvrdoglavog psa, bila bih i dalje slobodna.
Policajac ju je pogledao mirno.
— Ljudi mogu da lažu, Ana. Ali Reks… on nikada ne greši.