Moja pas nikada se nije tako ponašao. Rik — miran, pribran pas, koji je čitav život znao samo jednu stvar: poslušati gazdu. Ali poslednjih nedelja kao da je položio ispit na nekoj paranoičnoj akademiji: tihovao bi danju, a noću je počinjao da laje, dizao se na zadnje noge kod kuhinjskih ormarića i čak se penjao na gornje police — tamo gde ni ja obično ne bih pokušao da dohvatim nešto.
Isprva sam sve pripisivao godinama ili nekoj čudnoj bolesti; mislio sam, možda komšije prave buku, možda se mačka negde zavukla, ili nam je ritam spavanja poremećen. Ali upornost Rika nije imala logično objašnjenje — znao je pravila, i svejedno ih je kršio, kao da me upozorava na nešto veoma ozbiljno.
— Šta je tamo, druže, šta ti vidiš? — pitao sam ga, sedajući pored i pokušavajući da mu uhvatim pogled. On bi samo okrenuo glavu, uši uspravljene. Lajanje kratko, nisko — ne zastrašujuće, već uporno. I svaki put kad bih pružio ruku, Rik bi samo glasnije zarežao.
Noć za noći sve se ponavljalo. Razum je popuštao pod pritiskom: ne možeš spavati dok čekaš duhove. Osećao sam kako stvar izmiče kontroli i shvatio — bolje da rešim misteriju nego da živim u stalnom strahu.
Uzeo sam baterijsku lampu, navukao jaknu i iz ostave izvukao staru sklopivu merdevinu. Srce mi je tuklo — valjda od nervoze, a možda i zato što sam se spremao da konačno stavim tačku na ovo.
Rik je zakoračio u stranu, kao da mi namerno pravi prolaz, i zagledao se nagore — pravo u ventilacionu rešetku koju ranije nikad nisam ni primetio. Skinuo sam je — mislio sam, možda je miš, možda nakupina prašine, sitnica. Ali svetlost lampe otkrila je nešto što ni u najluđoj pretpostavci nisam očekivao.
Iza rešetke, u mračnoj ventilacionoj cevi, ležao je čovek. Zgrčen, prašnjav, očiju punih panike. Izgledao je kao da se tu krije odavno — i kao da je već skoro prestao da veruje da će ga iko pronaći.
Pokušao je da se pomeri, teško je udahnuo i pokušao da ustane — loše mu je išlo. U rukama su mu ležale sitne ukradene stvari: novčanik bez para, telefon, svežanj ključeva koji sigurno nisu naši. Izgledalo je kao mala ostava tuđih gubitaka.
Ruke su mi se tresle dok sam vadio telefon i birao 192. Glas mi se lomio: „U ventilaciji se krije čovek. Molim vas, dođite što pre!“ Dispečerka je odmah shvatila situaciju.
Dok sam govorio, Rik nije odstupao — njušio je cev, i po njegovom držanju jasno se videlo potvrđivanje: da, to je to, odatle su dolazile sve noćne uzbune. Rep mu se lagano micao, kao da je upravo ispunio svoju dužnost.
Policija je stigla brzo. Policajci su pažljivo izvukli muškarca, položili ga na ćebe, proverili disanje. Bio je mršav, iscrpljen, sa posekotinama po rukama; u očima — zbrka i strah.
Jedan od policajaca našao je kod njega još jedno „blago“ — srebrni lančić sa priveskom i inicijalima. Neko će uskoro sigurno doći i reći: „To je moje.“ A već u toj sitnici krila se tuđa priča.
Istraga je otkrila nešto što nisam očekivao: taj čovek nije bio nikakav usamljeni čudak. Komšije su se prisećale čudnih nestanaka — gubili su se nakiti, kartice, sitnice, ali bez tragova provale.
Ispostavilo se da se vešto provlačio kroz ventilacione kanale i uske prolaze između spratova, birajući ono što se lako odnosi i brzo skriva. Uveče, dok je sve mirno i dok svi spavaju, uzimao je ono najmanje — ono što se ne primećuje odmah i ne ostavlja trag.
Тако се završila misterija na koju je jedino pas — verni, mudri Rik — pokušavao da me upozori.