Uveče je u velikom stambenom kompleksu iznenada nestala struja.
Sijalice su trepnule, liftovi stali, negde na spratu začuli su se krici. Ljudi su istrčavali na stepenište, dozivali komšije, neko je plakao u mraku. Posle nekoliko minuta stigla je ekipa spasilaca — javili su da su u jednom od liftova zaglavljeni ljudi.
Baterijske lampe, alat, oštar miris metala i gume. Muškarci u uniformama brzo su ogradili ulaz. Iz dubine okna dopirali su zvuci — neko je lupao, neko kao da je dozivao pomoć. Žena sa prvog sprata vikala je:
— Tamo su deca! Čujem, plaču deca!
Vrata lifta bila su zakočena. Jedan spasilac je osvetljavao, drugi zabio pajser u usku pukotinu, treći pripremao osiguranje. Metal je stenjao, varnice su padale na pod.
Najzad, vrata su popustila — i iznutra je dunuo vlažan, ustajao vazduh, kao iz nekog podruma. Glasovi su utihnuli.
— Hej! — viknuo je vođa ekipe. — Došli smo da vam pomognemo!
Odgovora nije bilo. Samo tiho, jedva čujno grebuckanje.
Otvorili su vrata još malo — snop svetla preleteo je po podu kabine, i svi su u isti čas zanemeli.
Unutra, u uglu, sklupčani kao jedna mala gomila, nisu sedeli ljudi.
Sedelo je šest malih štenaca.
Prljavi, prepuni prašine i paučine, ali živi. Oči su im bljesnule na svetlu, tela se tresla od hladnoće.
Masa iza spasilaca je uzdahnula. Ona žena što je „čula dečji plač“ pokrila je lice rukama i zaplakala: sluh je nije prevario — samo su „deca“ bila drugačija.
Živa, preplašena, ali — prava mališana.
Spasioci su pažljivo izvukli štence, uvili ih u ćebad. Oni su se privili uz tople ruke, kao da su tačno znali da je opasnost prošla.
Ali ostajalo je jedno pitanje: kako su uopšte dospeli tamo?
Lift je stao između spratova, vrata su bila zatvorena iznutra, niko u zgradi nije znao za njih. Sve je izgledalo kao misterija.
Odgovor je stigao kasnije.
Ispostavilo se da je žena sa gornjeg sprata krišom držala kuju, koja se skoro oštenila u ostavi. Uplašena žalbi komšija, sakrila je štence u lift — „samo na par sati“. Ali kvar u zgradi zaustavio je struju, i mališani su ostali zarobljeni u mraku.
Priča se brzo proširila komšilukom.
Neki su osuđivali ženu, drugi se radovali što se sve dobro završilo. Ali svi su govorili isto:
tog dana, kada su spasioci jurili da „izvuku ljude iz lifta“, zapravo su spasli čitavo malo jato.
Od tada, po dvorištu trče već porasli štenci.
Komšije se smeju, gledajući ih:
— To su naši čuvari. Liftovski psi. Oni koji su preživeli mrak i izašli na svetlo.