Prolećno jutro bilo je toliko svetlo, kao da je sam život odlučio da počne ispočetka.
Sunce se igralo na šinama, vazduh je mirisao na metal i kišu, a na peronu je stajala Sofija — mlada trudnica u mokroj košulji i iznošenim patikama.
Kosa joj se lepila za lice, na člancima su se videli tragovi prašine i umora. Ali u pogledu je još uvek nešto tinjalo — iskra koju nisu uspeli da ugase ni siromaštvo ni bol.
U rukama — plastična kesa i stari plišani zeka sa pocepanim uškom.
Popela se u vagon i tiho sela kraj prozora. Privila igračku uz stomak i sklopila oči — kao da je makar na minut želela da pobegne iz svega.
Putnici su je odmeravali kratkim pogledima i okretali glavu. Za njih je bila samo neko tuđe biće — senka u njihovom ustaljenom svetu.
Prišla joj je kondukterka — stroga, umorna, sa licem na kom je odavno umor pobedio samilost.
— Karta?
Sofija je spustila pogled.
— Nemam… samo sam htela malo da se provozam, da se ugrejem…
— Bez karte ne može, — rekla je ravno. — Moraćete da izađete na sledećoj stanici.
Kada se voz zaustavio, Sofija je izašla. Vetar joj je mrsio kosu, sunce peklo oči, a ona je šaputala, spuštajući se na zemlju uz zid stanice:
— Izdrži, mali… uskoro će sve proći.
Voz je otišao.
U vagonu je postalo tiho.
Kondukterka je išla kroz hodnik, proveravajući sedišta, i odjednom ugledala nešto malo ispod jednog od njih.
Sagnula se — stari plišani zeka.
Mokar, sa blatnjavim šapicama, a oko vrata trakica, na kojoj je okačen papirić.
Drhtavim, neravnim rukopisom pisalo je:
„Ako mi se nešto desi — pomozite mom detetu.
Verujem da dobrota još postoji.“
Kondukterka je zanemela. Srce joj je lupalo visoko u grudima.
Zatim je potrčala ka kabini mašinovođe.
— Zaustavite voz! Odmah!
Kočnice su zaječale, točkovi zaškripali. Putnici su povikali — ali voz se zaustavio usred sunčanog polja.
Mašinovođa i nekoliko putnika istrčali su napolje, trčeći nazad — tamo gde je ostala stanica.
Sofiju su pronašli na peronu. Sedela je na zemlji, držeći stomak, bleda kao senka. Počeo je porođaj.
Kondukterka je klekla pored nje, još uvek držeći mokrog zeku.
Dvajest minuta kasnije nad stanicom se prolomio prvi dečji plač.
Presjekao je vazduh kao svetlost posle oluje.
Činilo se da je i sunce zasjalo jače, kao da se samo nebo nagnulo da vidi.
Kasnije će lekar reći:
— Da niste zaustavili voz — ne bi preživele.
I još dugo će se u tom gradu pričati priča o ženi bez karte, čiji je stari plišani zeka zaustavio voz i spasao dva života.