Bio je to običan dan. Asfalt je blistao od vrućine, retke ptice su lenjo letele iznad puta. Autobus, pun pospanih putnika, polako se kretao kroz vijugavu šumsku stazu. Sve je išlo kao i obično — dok se ispred nisu pojavila dva ogromna silueta.
— Slonovi?.. — iznenađeno je promrmljao vozač, smanjujući brzinu.
Na putu su stajali odrasla slonica i mali slonče. Nisu se pomerali, kao da nešto čekaju.
Kada se autobus približio, sve se promenilo. Slonica se naglo okrenula, ispružila surlu i počela da se kreće po putu — od ivice do ivice. Izgledalo je kao da je u panici.
— Pazite, napasti će! — povikao je neko.
Putnici su se pritisnuli uz prozore. Vozač je zaustavio autobus i pripremio sirenu da otera životinje. Ali iznenada, jedan od muškaraca je primetio nešto neobično.
— Pogledajte! Krv! Na njenoj surli krv!
Zaista, sa surle su kapale crvene kapi. Slonica je ispuštala dug, gotovo ljudski sten. Ponovo je pogledala ljude — kao da moli — i naglo se okrenula nazad ka šumi. Slonče je poslušno krenulo za njom.
Trenutak — i autobus je zastao u tišini. Ljudi su se pogledavali: šta je ovo bilo? Napad? Ludilo? Ili… molba za pomoć?
— Moramo da proverimo — rekao je vozač, gledajući u tamu među drvećem. Nekoliko putnika je klimnulo glavom.
Krenuli su oko dvesta metara uskom stazom, kada su začuli duboko režanje i škripu granja.
Ispred njih, u maloj udolini, ležao je ogroman slon. Njegova noga bila je uhvaćena u metalni klop, a oko njega zemlja natopljena krvlju. Slonica je stajala pored, iscrpljena, sva u blatu, pokušavajući surlom da odvoji gvožđe.
Sada je sve bilo jasno: nije napadala. Dovela je ljude — jedine koji su mogli da spasu onoga koga voli.
Bez oklevanja, vozač je izvadio telefon i pozvao spasioci. Ostali su donosili vodu, neko je izvadio prvu pomoć. Jedan muškarac je držao peškir iznad životinje, da zaštiti ranu od sunca.
Posle četrdeset minuta stigli su veterinari. Osposobili su klopku, obradili ranu i, uz pomoć kamiona, prevezli slona u rezervat za divlje životinje. Rana je bila ozbiljna, ali nije bila smrtonosna. Preživeo je.
Kada su slonicu i slonče pustili nazad u džunglu, stala je na trenutak — okrenula se ka ljudima i polako podigla surlu. Taj zvuk, tih i dubok, kao da je govorio:
— Hvala.
Tog dana autobus nije stigao na odredište na vreme. Ali svi putnici su znali: bili su svedoci nečeg mnogo većeg nego što je bila obična stanica na putu.
Videli su da životinje umeju da traže pomoć. Umeju da vole. I umeju da veruju.
Ponekad najdivljija srca pokažu najveću ljudskost.