Šuma je uvek bila mesto mira za Mihaila.
Nakon penzije često bi odlazio tamo — samo da hoda, sluša ptice, slobodno diše. Ali one juljske večeri uobičajena staza ga je odvela do susreta koji je promenio sve.
Iz žbunja pravo pred njega iskočio je vuk.
Velik, siv, sa jantarnožutim očima. Mihailo se ukočio — srce mu je palo u pete. Ali zver nije režala. Nije napadala.
Stajala je, teško dišući, i gledala… kao da moli. Zatim se polako okrenula i otišla dublje u šumu, stalno se osvrćući — kao da ga poziva da ide za njom.
— Šta želiš da mi pokažeš?.. — šapnuo je Mihailo, ni sam ne shvatajući zašto ide za predatorom.
Nekoliko minuta kasnije video je u travi, između korena, malog vuka. Mali, iscrpljen, sa šapom uhvaćenom u stari, zarđali klop. Od bola se nije ni zaječao — samo je drhtao, gledajući Mihaila ogromnim, očajnim očima.
„Ja sam lekar. I ne mogu da odem.“
Mihailo je skinuo jaknu sa ramena, pažljivo prekrio vuka da se ne pomeri i oslobodio šapu. Metal je zaskrckao, a krv kapnula na zemlju.
Shvatao je: ako ne pomogne — mali će umreti.
I starac je poneo vuka kući.
U maloj kolibi na ivici sela počele su duge nedelje nege: previjanja, mleko iz bočice, mesni bujon. Vuk je u početku režao, ali se navikao, i ubrzo je mirno prionuo uz čovekovu nogu. Mihailo ga je nazvao Sivi.
Kada se šapa oporavila, Mihailo je shvatio: vreme je. Izveo je Sivog u šumu i jednostavno rekao:
— Ti si snažan. Živi.
Vuk ga je pogledao kao da pamti, a zatim nestao među drvećem.
Starac je mislio da ga više nikada neće videti.
Prošlo je nekoliko meseci.
Jednog leta unuk Mihaila, osmogodišnji Saša, otišao je u šumu po bobice i nije se vratio. Starac je potrčao da ga traži, dozivao, trčao bez daha. Glas mu je zadrhtao, srce lupalo kao da će iskočiti.
I odjednom — šum iza leđa. Mihailo se okrenuo i zastao.
Iz šume je izašao vuk.
Taj isti. Šepao je na poznatu šapu.
Sivi je stajao i gledao — mirno, sigurno. Zatim se okrenuo i krenuo napred, ne osvrćući se.
Mihailo je shvatio: zove.
Nekoliko minuta kasnije začuo je detinji plač.
Saša je sedeo pod jelom, sav u suzama i ogrebotinama, ali živ. Kada je starac potrčao, vuk je već nestao. Samo tragovi šapa u vlažnoj zemlji podsećali su da je bio tu.
Dobro se vraća.
Od tada Mihailo često ide istom stazom. Ponekad mu se čini da ga izdaleka posmatraju jantarne oči.
Nije neprijatelj, nije zver — prijatelj.
On je spasio vuka. A vuk — spasio njegovog unuka.
Dobro ne nestaje. Ono samo čeka svoj trenutak da se vrati.
Čak i ako dolazi iz šume.