Prolećna kiša padala je tiho, kao da sažaljeva grad. Kapi su klizile niz staklo stanice, reflektujući svetlost neonskih reklama i žurljive siluete prolaznika. Svi su žurili — svako u svom svetu, sa svojim mislima, sa svojom umornošću.
A na najudaljenijem, gotovo zaboravljenom peronu, gde voz staje samo jednom dnevno, ležala je žena.
Trudna.
U starom kaputu sa pocepanim rubom, u natopljenim patikama. Ispod leđa — karton, ispod glave — izlizana torba.
Pored nje stajala je flaša vode i izbledeli šal kojim je pokušavala da zaštiti stomak od vetra.
Zvala se Nora. Ali niko to nije znao.
Ljudi su prolazili pored. Neko je skretao pogled, neko ubrzavao korak. Nije tražila pomoć — samo je tiho šaptala, gotovo nečujno:
— Tiho, mali… sve je u redu… još malo…
Voz se približavao, dug i težak, truba odjekivala kao grom. Mašinovođa, Petar, nagnuo se ka prozoru — i odjednom primetio siluetu na mokrom betonu.
Žena.
Sama.
Ne miče se.
On naglo zakoči, istrča napolje, spotičući se o bare.
— Hej! Jeste li dobro?
Nora podiže glavu. Oči — umorne, crvene, ali žive.
— Sve je u redu… samo sam malo umorna — šapnula je, pokušavajući da se nasmeje.
Petar je sklonio rukavice i seo pored nje. Nekoliko sekundi samo je posmatrao — drhtave prste, bledo lice, stomak koji je podrhtavao od hladnoće.
Zatim je ustao i otišao do voza.
Minut kasnije vratio se — sa termosom i šoljom.
Sipao je vreli čaj, para se dizala nad stanicom, mirisala toplotom i kišom.
— Popijte — tiho je rekao.
Uzeo je šolju obema rukama.
— Mislila sam da ćete i vi proći pored — jedva je čula kako izgovara.
Petar je klimnuo i skinuo svoju jaknu, pokrivajući njena ramena.
Nekoliko minuta kasnije na peron su izašli i drugi.
Kondukteri, mašinovođe, službenici stanice. Jedan je doneo ćebe, drugi suvu odeću, neko hleb, neko prvu pomoć.
Svi su stajali na kiši, štiteći ženu koja se prvi put nakon dugo vremena nije tresla od hladnoće.
Putnici su posmatrali kroz prozore — i ćutali. Niko nije fotografisao, niko nije žurio. Samo tišina i zvuk kiše koja pada na metal.
— Hajde unutra — rekao je jedan od radnika, pružajući ruku. — Tamo je toplo.
Nora zaplaka.
Ne glasno — samo tiho.
Suze su se pomešale sa kišom, a čaj je još dimio u njenim rukama.
Sledećeg dana odvezli su je u prihvatilište.
Petar je svake nedelje dolazio, donosio namirnice, knjige, dečje stvari.
A mesec dana kasnije, kada je u maloj sobi prihvatilišta Nora rodila dečaka, nazvala ga je Luka — po stanici gde je prvi put neko stao zbog nje.