Sve se dogodilo jednog potpuno običnog prolećnog dana.
Mali Arsen je igrao u dvorištu — gurao je autić po prašnjavoj stazi, hvatao sunčeve zrake. Majka je spremala ručak, otac je popravljao stari „Lada“ u garaži.
I niko nije primetio kada je dete nestalo.
Nestalo — kao da se rastvorilo u vazduhu.
Cela sela je tragala: policija, volonteri, kinolozi, čak i vojska je pretraživala šumu. Stari šupe, bunari, jaruge.
Ništa.
Niti igračka, niti odeća, niti trag.
Bilo je desetine teorija — od otmice do mistike. Roditelji nisu verovali u smrt.
Nada je jenjavala, ali nije umirala.
Aleksandar, otac, ostareo je. Lice mu se stanjilo, pogled postao težak kao olovo.
Više se nije smejao, gotovo nije govorio.
Ali svaki dan je tražio.
Sam.
Putovao je po zemlji, proveravao dojave, tragove, priče svedoka. Sve uzalud.
A onda — slučajnost.
Šetao je pored dvorišta suseda. Tog istog suseda — Nikole. Povučeni, neupadljivi, sa psom koji je stalno režao iza ograde.
Psa nije bilo mesec dana. Kućica prazna.
I odjednom, Aleksandar se zaustavio. Ne razum, ne logika — nešto ga je jednostavno nateralo da priđe.
Pogledao je ispod kućice.
I ukočio se.
Tu je bio prolaz.
Pažljivo zamaskiran, išao je pod zemlju.
Sa zadrhtalim srcem, Aleksandar je prošao unutra. Uzan tunel, miris vlage i zemlje. Nakon nekoliko metara — mala prostorija. Dušek, limena činija, dečija obuća.
I sveska.
Na koricama — detetovom rukom, krivo i neravno:
„Ovo je moj dom. Nemojte mu reći da sam ovde.“
Srce mu je lupalo kao čekić. Aleksandar je otvorio svesku.
Prvi redovi bili su naivni:
„Bojim se. Rekao je da je mama loša. Da sam sada njegov sin.“
Dalje — jezivije.
Pravila. Kazne. Crteži — sve tamnije, sve beznadežnije.
Aleksandar je izašao napolje i pozvao policiju.
Kada je ispod Nikoline kuće otkriven ceo tunel, pronašli su nekoliko prostorija.
I u jednoj od njih — Arsen.
Živ.
Ali stran.
Nije prepoznao oca. Nije govorio. Nije plakao.
Samo je sedeo u uglu i šaptao sebi pravila.
Aleksandar je dolazio svaki dan.
Sedeo pored njega.
Nije postavljao pitanja. Samo je pričao priče. Doneo je slatkiše — one iste, karamelice iz detinjstva.
Mesecima — tišina.
I odjednom, jednog dana, dok je Aleksandar zaspao u fotelji, Arsen je pažljivo stavio ruku na njegovo rame.
I nije je povukao.
Nakon nedelju dana izgovorio je prvu reč:
— Tata.
Nikola nije bio slučajni monstrum.
Sve je planirao unapred. Posmatrao. Čekao trenutak kada će dete ostati samo. Pas je bio obučen da ne laje. Sve je bilo proračunato.
Naveo je Arsena da poveruje da su ga roditelji napustili.
Da sada ima „novu porodicu“.
Učio ga je laži — i za svako sećanje na dom kažnjavao.
Kada je Nikola konačno progovorio tokom saslušanja, njegove reči su zgrčile vazduh:
— Bio je poseban. Tih. Poslušan. Mislio sam da će vas zaboraviti. Mislio sam da će biti moj.
Aleksandar nije došao na suđenje.
Nije želeo da vidi tog čoveka.
Sve što je imalo smisla — bio je sin.
Majka nije odmah prepoznala Arsena.
Porastao je, ali oči… oči su bile odrasle.
U kući je urađen remont — stari predmeti uklonjeni, zidovi okrečeni. Želeli su da počnu iznova.
Jednog dana, sedeći na ljuljaškama, dečak je pogledao u nebo i tiho rekao:
— A mislio sam da ste me zaboravili.
Aleksandar ga je zagrlio.
— Nikada, sine. Tražili smo te svih ovih pet godina. I bićemo uz tebe koliko god bude potrebno.
I tada se Arsen prvi put osmehnuo. Slabo. Ali iskreno.
Prošlo je pola godine. Arsen je krenuo u školu.
Prvo uz tutora, potom samostalno.
Nije se smejao, nije se igrao, ali je mnogo crtao.
Gotovo uvek — isti podzemni dom bez prozora.
Onda je pored njega počeo da se pojavljuje pas.
Prvo u senci. Potom — sa licem.
— To si ti, — rekao je Arsen jednog dana. — Izvukao si me iz jame.
U kuću je došla i kuja po imenu Buša.
Prvo se Arsen bojao.
A onda je jednog dana ušla na krevet i jednostavno zaspala pored njega.
Tada je zaplakao. Tiho, bez zvuka.
— Ja sam kod kuće… zauvek?
— Zauvek, sine, — odgovorio je Aleksandar.
Arsen je odrastao i postao dečji psiholog.
Nikada nije ispričao svoju priču.
Ali k njemu su dolazila deca koja su preživela strah, nasilje, usamljenost.
Učio je da čuje tišinu.
Jer je i sam nekada u njoj živeo.
I sada — pomaže drugima da izađu iz nje.